Авала се зове по вилама.

Кад је био Потоп, Авала је била острво.

Све виле су се скупиле на врху Авале, па су оданде помагале људима који би до њих допливали. Некоме руку, некоме крпу платна, некоме прамен косе. Тако су се и људи спасили.

Коме су пружиле руку, од њега су остали вредни људи; коме платно ‒ богати; коме косу ‒ лепи.

Никакав Потоп не може сасвим да уништи и опере зло, па и неки зли људи преживеше Потоп, изађоше на Авалу и поубијаше виле стрелама.

Срби приповедају да се само још једна или две крију по Авали и поново чекају потоп.

Младе су. Виле никад не остаре.

ИЗВОР: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 213.