АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СРПСКЕ ИКОНЕ

[…] Икона се развила у византијској уметности у VI веку. То је литургијска уметност и тако незаменљиви део православног богослужења. Икона је у ритуалу хришћанске Православне цркве на истоку од подједнаке важности као и мошти у романској Католичкој цркви на Западу. Постоји много прича које говоре о чудотворном дејству икона и о иконама које нису направиле људске руке; за многе се сматра да су послате са неба.

Постоји прича по којој је једну од првих икона направио сам Христ. По тој причи Абгар, краљ Едесе, боловао је од лепре и послао по Христа, који је био у Палестини, у нади да ће га он излечити. Ананиас, његов гласник, пронашао је Христа, али није могао да дође до њега, због масе која га је окружила. Христ, знајући да је гласник ту, замочио је комад платна у воду и притиснуо га на лице. Када га је скинуо, на њему је остао отисак његовог лица. Дао је ту „икону-начињену-без-руку” Ананиасу, и он ју је понео Абгару. Икона је излечила Абгара од лепре и Едеса је постала прва хришћанска држава.

Временом, икона је постала део свечаности литургије у Источној православној цркви. Као свете слике оне нису поштоване само због естетских вредности. То су слике које посвећеник може да употреби као фокус молитве и посвећења. Према грчким црквеним оцима, као што је Базил, икона је „…по значају једнака писаној речи, призив оцима, важан као и призив ушима…”

[…] У медијум иконе може се убројити све, од мозаика до фресака и гравира на мермеру, металу или папиру. Ипак, иконосликарство преовладавало је у религиозној уметности источне Европе за време Византије. Нагоричино, Хиландар, Грачаница, Дечани (са више од 1.000 композиција) и бројна друга здања и цркве широм земље сведоче о рађању иконофресака у Србији.

Иконе у форми фресака још увек су врло популарне у Србији. Оне служе као слике јеванђеља. У средњем веку ово је било од посебне важности јер су једино свештенство и они високог ранга могли да се школују. Већина људи није знала да чита, а и да су могли, нису имали приступа књигама. Иконографија фресака била је заједничко знање и већина људи знала је да „чита” ове сликане приче. Икао су ове фреске биле обожаване, уметници који су их створили нису их потписивали.

[…] Данас се појам икона углавном односи на мале свете слике насликане на дрвету, стаклу или платну. Иконе се такође могу понети и држати у кући. Оне вернику дају стварну везу са спиритуалним светом. У Русији, као и у Србији, иконе су веома важне у свакодневном животу људи. Зато што често представљају лик светаца, могу бити употребљене да позову свеца заштитиника, поводом важних ствари у животу. На пример, српски краљ Милутин позвао је Христа Пантикратора и Св. Георгија у помоћ у његовим војним походима. Иконе су често ношене у рат.

[…] У традицији, посебно Српске православе цркве, прецима се одаје поштовање у обичају подсећања познатом као крсна слава. Свака породица има посебног свеца заштитника, којег крсна слава слави. Традиционално, тај дан је онај дан када је предак прихватио хришћанство крштењем или онај дан када је предак усвојио свеца заштитника. То је сложен обичај, у којем икона свеца заштитника игра важну улогу.

[…]

 

СТЕФАНИ ВОЛЕС (1993)

Превела са енглеског: САЊА ЋОСИЋ

 

Извор: Волес 52000: Стефани Волес, „Српске иконе” [превела са енглеског С. Ћосић], у: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], Београд: „Итака”, стр. 138–139.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

zvezd-815x458
Претходни чланак

Одигран је први званични фудбалски „вечити дерби”

bojna_njiva
Наредни чланак

Почела је Мојковачка битка у Првом светском рату