Iz redova znamenitih srpskih dobrotvora izdvaja se jedno naročito značajno ime i ličnost, koja je filantropijom zavredila da u svome narodu bude poznata kao najveća dobrotvorka i zadužbinarka svih vremena. To je ime Marije Trandafil, koja je svojim pregalačkim i trudbeničkim radom celog svog životnog veka nesebično pomagala onima za koje je mislila da im je najpotrebnije i time obesmrtila svoje ime u srpskom narodu.

Marija Trandafil, rođena Popović, rodila se oko 1814. godine u Novom Sadu u porodici Ćire Popovića, zanatlije i trgovca. Njena rodna kuća, poznata kao Kuća kod ikone i dan-danas postoji i nalazi se na uglu Pašićeve i Grčkoškolske ulice. Nazvana je tako zbog ikone svetih apostola Petra i Pavla, koji će na neki način obeležiti život Marijin i kao neko znamenje je pratiti do smrti. Na osnovu kratke biografije objavljene u listu Javor 1883. ponešto se saznaje o Marijinoj posrbljenoj porodici grko-cincarskog porekla. Po preranoj smrti roditelja, Marija prelazi pod starateljstvo svog ro,đaka, imućnog trgovca Hadži Kir Nikolića, po kome se, prema rečima Luke Jocića, „devojački pisala i Nikolićˮ. Njen usvojitelj se postarao da njegovo posvojče dobije adekvatno obrazovanje. Ona se po tadašnjem običaju obrazovala privatno, kao i mnoge devojke toga doba, učeći se pismenosti i bontonu. Pouzdano se zna da je Marija bila pismena, sa izuzetnim razumevanjem čitala nemačku literaturu i razumevala se u trgovačke transakcije.

Kada je stasala za udaju, njen poočim, Hadži Kir Nikolić dao ju je za svog poslovođu, Jovana (Janaća) Trandafila. Jovan je u braku sa Marijom stekao i građansko pravo, plativši već naredne 1832. taxam concivitatis, što mu je otvorilo mogućnosti da vrlo brzo stekne bogatstvo. Stečeni novac Trandafili su ulagali u nekretnine i u dobrotvorne svrhe, obilato pomažući gradsku sirotinju. No uprkos bogatstvu dom Trandafilovih je zadesila velika tragedija: jedno za drugim umirala su im deca, a to nije bio kraj njihovim nevoljama. Te 1848. revolucija je buknula širom Evrope, zahvatajući i ugarski deo Monarhije. Revolucionarna zbivanja otvorila su srpsko-mađarske antagonizme. Otpočeo je rat koji nije poštedeo ni Novi Sad. Grad je teško stradao pod mađarskom topovskom đuladi sa Petrovaradina. Marija i Jovan su pobegli prema Petrovaradinu, čije su kapije ostale zatvorene pred izbeglicama. Za Mariju je to bila životna prekretnica. Sećajući se dana kada je na trenutak osetila bedu, Marija je, kako je i sama govorila, činila dobročinstva upravo zbog bliskog susreta sa nemaštinom.

Marija je ostala udovica 1862. godine i potpuno sama, shvatajući da joj njeno bogatstvo postaje teret. Nakon muževljeve smrti počela je Marijina borba sa brojnom rodbinom nezadovoljnom zajedinčkim testamentom i njihovim pokušajima diskreditacije Marije u svetu finansija. Umešna i sposobna, Marija uspela je da se izbori i zadrži kontrolu nad celokupnim kapitalom, pored toga i sama stičući.

Testamentom 1860. godine Marija i Jovan su zaveštali 476 katastarskih jutara zemlje za potrebe Fonda za školovanje siromašne i darovite dece. Iza smrti svoga muža pregnula je Marija još više nego ikad da čini dobra dela i pomaže unesrećene, deleći svoj kapital u dobrotvorne svrhe sa istom mudrošću sa kojom je poslovala. Maticu srpsku je ovlastila da upravlja njenom imovinom, ostavljajući detaljna uputstva o raspolaganja njome u svojim Oporukama.

Marija je nastavila da obezbeđuje fizički opstanak srpske dece u nesigurnim vremenima, vodeći sopstvenu nacionalnu politiku u kojoj je primat imalo obrazovanje kao osnova opstanka.

Novim testamnetom iz  1878. Marija je odredila osnivanje Fonda za siromašne đake, s tim da oni moraju biti pravoslavne veroispovesti, bez razlike u narodnosti, i propisala 30 stipendija za učenike Velike srpske pravoslavne gimnazije. Marija je i te kako bila svesna potrebe za obrazovanjem srpske dece, kako bi ona postala buduća kulturna elita svoga naroda. Njeno najveće zaveštanje je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad. Matica srpska je bila ovlašćena da podigne zgradu sirotišta, a gradnja je trebala da počne onog momenta kada fond dostigne 300.000 forinti. Zgrada u pseudoklasicističkom stilu završena je 1912. godine, a u nju se 1927. premestila Matica srpska. Da ne bi izneverili želju Marije Trandafil, gradski oci su se saglasili da za potrebe sirotišta na zadužbinskom placu na Sajlovu podignu kompleks zgrada namenjenih boravku siročadi. Deca iz sirotišta su o Marijinom trošku pohađala industrijske škole i kod Srba retke „nemačke zanateˮ, a nakon završenog školovanja Marija je naredila da se svakome pitomcu uruči 500 forinti za otpočinjanje posla. Marija je materijalno pomagala Nikolajevsku i Uspensku crkvu, čiji je ikonostas obnovila, a osim toga podigla je i mermerni krst, koji se danas nalazi u porti Saborne crkve.

Njena širokogrudost i dobrota se proširila i na sirotinju iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, kada se za vreme bosansko-hercegovačkog ustanka 1875–1876. nalazila načelu Dobrotvornog odbora, hraneći najugroženije ranjenike i brinući o njima.

Sećanje na ovu izuzetnu i uglednu Novosađanku koja je posedovala pola grada sačuvao je upravitelj njenih dobara Luka Jocić. On u svojim Uspomenama u najboljem svetlu iznosi njena dobročinstva i ktitorstvo, ali i opisuje je kao osobu punu vrlina, pre svega kao skromnu i pobožnu, osobu koja se nikada u javnosti nije eksponirala svojim dobročinstvom. Marija je neštedimice pomagala, ne unižavajući druge. Prema Jocićevim rečima, odenula je i školovala sirotinju, sirote devojke udavala, sahranjivala uboge, nabavljala ogrev, krstila decu i obnavljala crkve, između ostalog i katoličku crkvu, koja je pripadala Jermenima izbeglim posle austro-turskog rata 1737–1739. i pada Beograda.

Marija Trandafil upokojila se 14. oktobra 1883. u svom rodnom gradu. Iza sebe je ostavila zaveštanje u vrednosti od 700.000 forinti, što je čini najvećom dobrotvorkom u Srba. Sahranjena je u Nikolajevskoj crkvi pored muža i dece, a Novi Sad joj se odužio dajući jednom od trgova ime svoje plemenite sugrađanke.

Piše: Msr Aleksandra Šuković

Izvori:

• Vasa Stajić, Novosadske biografije, knj. III, Novi Sad,1964.