Да се не заборавиЗанимљивости

СРПСКА ДОБРОТВОРКА МАРИЈА ТРАНДАФИЛ

Из редова знаменитих српских добротвора издваја се једно нарочито значајно име и личност, која је филантропијом завредила да у своме народу буде позната као највећа добротворка и задужбинарка свих времена. То је име Марије Трандафил, која је својим прегалачким и трудбеничким радом целог свог животног века несебично помагала онима за које је мислила да им је најпотребније и тиме обесмртила своје име у српском народу.

Марија Трандафил, рођена Поповић, родила се око 1814. године у Новом Саду у породици Ћире Поповића, занатлије и трговца. Њена родна кућа, позната као Кућа код иконе и дан-данас постоји и налази се на углу Пашићеве и Грчкошколске улице. Названа је тако због иконе светих апостола Петра и Павла, који ће на неки начин обележити живот Маријин и као неко знамење је пратити до смрти. На основу кратке биографије објављене у листу Јавор 1883. понешто се сазнаје о Маријиној посрбљеној породици грко-цинцарског порекла. По прераној смрти родитеља, Марија прелази под старатељство свог ро,ђака, имућног трговца Хаџи Кир Николића, по коме се, према речима Луке Јоцића, „девојачки писала и Николићˮ. Њен усвојитељ се постарао да његово посвојче добије адекватно образовање. Она се по тадашњем обичају образовала приватно, као и многе девојке тога доба, учећи се писмености и бонтону. Поуздано се зна да је Марија била писмена, са изузетним разумевањем читала немачку литературу и разумевала се у трговачке трансакције.

Када је стасала за удају, њен поочим, Хаџи Кир Николић дао ју је за свог пословођу, Јована (Јанаћа) Трандафила. Јован је у браку са Маријом стекао и грађанско право, плативши већ наредне 1832. taxam concivitatis, што му је отворило могућности да врло брзо стекне богатство. Стечени новац Трандафили су улагали у некретнине и у добротворне сврхе, обилато помажући градску сиротињу. Но упркос богатству дом Трандафилових је задесила велика трагедија: једно за другим умирала су им деца, a то није био крај њиховим невољама. Те 1848. револуција је букнула широм Европе, захватајући и угарски део Монархије. Револуционарна збивања отворила су српско-мађарске антагонизме. Отпочео је рат који није поштедео ни Нови Сад. Град је тешко страдао под мађарском топовском ђулади са Петроварадина. Марија и Јован су побегли према Петроварадину, чије су капије остале затворене пред избеглицама. За Марију је то била животна прекретница. Сећајући се дана када је на тренутак осетила беду, Марија је, како је и сама говорила, чинила доброчинства управо због блиског сусрета са немаштином.

Марија је остала удовица 1862. године и потпуно сама, схватајући да јој њено богатство постаје терет. Након мужевљеве смрти почела је Маријина борба са бројном родбином незадовољном зајединчким тестаментом и њиховим покушајима дискредитације Марије у свету финансија. Умешна и способна, Марија успела је да се избори и задржи контролу над целокупним капиталом, поред тога и сама стичући.

Тестаментом 1860. године Марија и Јован су завештали 476 катастарских јутара земље за потребе Фонда за школовање сиромашне и даровите деце. Иза смрти свога мужа прегнула је Марија још више него икад да чини добра дела и помаже унесрећене, делећи свој капитал у добротворне сврхе са истом мудрошћу са којом је пословала. Матицу српску је овластила да управља њеном имовином, остављајући детаљна упутства о располагања њоме у својим Опорукама.

Марија је наставила да обезбеђује физички опстанак српске деце у несигурним временима, водећи сопствену националну политику у којој је примат имало образовање као основа опстанка.

Новим тестамнетом из  1878. Марија је одредила оснивање Фонда за сиромашне ђаке, с тим да они морају бити православне вероисповести, без разлике у народности, и прописала 30 стипендија за ученике Велике српске православне гимназије. Марија је и те како била свесна потребе за образовањем српске деце, како би она постала будућа културна елита свога народа. Њено највеће завештање је Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад. Матица српска је била овлашћена да подигне зграду сиротишта, а градња је требала да почне оног момента када фонд достигне 300.000 форинти. Зграда у псеудокласицистичком стилу завршена је 1912. године, а у њу се 1927. преместила Матица српска. Да не би изневерили жељу Марије Трандафил, градски оци су се сагласили да за потребе сиротишта на задужбинском плацу на Сајлову подигну комплекс зграда намењених боравку сирочади. Деца из сиротишта су о Маријином трошку похађала индустријске школе и код Срба ретке „немачке занатеˮ, а након завршеног школовања Марија је наредила да се свакоме питомцу уручи 500 форинти за отпочињање посла. Марија је материјално помагала Николајевску и Успенску цркву, чији је иконостас обновила, а осим тога подигла је и мермерни крст, који се данас налази у порти Саборне цркве.

Њена широкогрудост и доброта се проширила и на сиротињу из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, када се за време босанско-херцеговачког устанка 1875–1876. налазила начелу Добротворног одбора, хранећи најугроженије рањенике и бринући о њима.

Сећање на ову изузетну и угледну Новосађанку која је поседовала пола града сачувао је управитељ њених добара Лука Јоцић. Он у својим Успоменама у најбољем светлу износи њена доброчинства и ктиторство, али и описује је као особу пуну врлина, пре свега као скромну и побожну, особу која се никада у јавности није експонирала својим доброчинством. Марија је нештедимице помагала, не унижавајући друге. Према Јоцићевим речима, оденула је и школовала сиротињу, сироте девојке удавала, сахрањивала убоге, набављала огрев, крстила децу и обнављала цркве, између осталог и католичку цркву, која је припадала Јерменима избеглим после аустро-турског рата 1737–1739. и пада Београда.

Марија Трандафил упокојила се 14. октобра 1883. у свом родном граду. Иза себе је оставила завештање у вредности од 700.000 форинти, што је чини највећом добротворком у Срба. Сахрањена је у Николајевској цркви поред мужа и деце, а Нови Сад јој се одужио дајући једном од тргова име своје племените суграђанке.

 

Пише: Мср Александра Шуковић

Извори:

 

  • Васа Стајић, Новосадске биографије, књ. III, Нови Сад,1964.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

24726946_1923122874671947_12556110_n
Претходни чланак

ПОТОМЦИ О ПРЕЦИМА: СРПСКИ МИТРОПОЛИТ ЧИЈЕ СЕ ГРОБНО МЕСТО НЕ ЗНА

ValtazarBogisic
Наредни чланак

Рођен историчар права, професор и академик Валтазар Богишић

Нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *