АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Србија – јерменски сан о бољем животу

Последњих година јерменска колонија у Србији, која почиње да се формира још у XIII веку, све више привлачи пажњу стручне, али и шире јавности. Међутим, историјат ове велике колоније још увек није потпуно истражен, те нема много публикација о разним периодима њеног формирања и развитка. Како сведочи историја, мања група Јермена долази на Балкан још у X веку, а један од древних споменика јерменског присуства у Србији је двојезчни словенско-јерменски натпис из 1218. године у манастриру Витовница недалеко од Петровца на Млави.

Манастир Витовница из 13. века код Петровца на Млави

Манастир Витовница из 13. века код Петровца на Млави

Двојезични словенско-јерменски епиграф на меморијалној плочи из 1218. (манастир Витовница)

Двојезични словенско-јерменски епиграф на меморијалној плочи из 1218. (манастир Витовница)

Мада су на тему српско-јерменских историјских, културних и књижевних контаката и веза претходних деценија објављивани вредни радови и студије др Ашота А. Овакимјана, Бабекена Симоњана и других српских и јерменских истраживача, историјат јерменске колиније у Србији и даље је широм отворено поље за нова истраживања. Заједница српских Јермена у њихова отаџбина Јерменија све више инспиришу објављивање текстова и монографија, изложбене поставке и каталоге, путописе, предавања и ТВ емисије, док јој српски песници посвећују своје најлепше стихове и антологијe…

Тежећи ка сопственом материјалном и духовном уздизању учени у образовани, вредни и предузимљиви јерменски трговци и занатлије пристижу на Балкан већ у X веку, а прве контакте са Србма на тлу Србије остварују у XIII веку, када почиње формирање прве значајније јерменске колоније. Доприносећи развоју градова и напретку трговине, ширили су свест домаћег становништва и осталих Европљана о миленијумском постојању древне малоазијске цивилизације и њених виталних јерменских изданака.

Од тада ова два географски веома удаљена, али духовно блиска и пријатељска народа развијају чврсте међусобне везе, преплићући топониме, имена, традицију и много тога другог. Динамичан процес узајамне сарадње и обогаћивања еконимских, духовних и културно-књижевних веза Срба и Јермена отпочиње готово пре осам векова, када је Свети Сава путујући 1191–1235. године по источнохришћанским земљама прву пут посетио и Килкијску Јерменију.

Већ од првих српско-јерменских контаката Србија представља једно од примамљивих одредишта југоисточне Европе у којој се, на дуже или краће време, настањују ови даровити и способни људи, окушавајући своју трговачку срећу.

Пријатељство два народа учвршћено у XIV веку, када јерменски ратници, вазали у саставу турске војске, напуштају Косовску битку 1389. године не желећи да се боре против Срба као хришћанског народа. У спомен на овај догађај на планини Озрен 1392. године подижу манастир у народу познат као Јерменчић.

У првим деценијама XV и током XVI века јерменски трговци се у нешто већем броју досељавају у престони Београд, а у XVIII веку, бежећи пред Турцима из Београда одлазе у Нови Сад, где такође значајно доприносе економском напретку нове средине.

Мада су Јермени одувек заузимали високе државне положаје на дворовима других земаља, па и Османског царства, за Јерменију се показао погубан њен осетљив геостратешки положај, изузев Грузије без других хришћанских држава у непосредном окружењу као и висок цивилизацијски ниво и материјално благостање њених житеља. Крајем XIX и почетком XX века, Јермени од стране Турака, касније у Азербејџанаца, доживљавају неколико узастопних погрома невиђених размера, који односе у смрт више од 1.500.000 људи.

Бежећи из царства мртвих, безбројне јерменске избеглице које су чудом преживеле геноцид, отиснуле су се на далек и неизвестан пут, расејавши се по читавом свету. За њих неколико стотина земља избављења била је Србија, нарочито после 1915. године, када почиње да се формира јерменска колонија новијег времена.

Протерани са родних огњишта, око 150 припадника овог народа насељава се у Београд као централну јерменску колонију, а нешто мањи број у Панчево, Врњалку Бању, Крушевац, Књажевац, Шабац, Младеновац, Зајечар, Неготин, Свилајнац, Ниш, Алексинац, Врање, Параћин, Јагодину, Ваљево, Краљево, Чачак…

У већини ових градова и данас живе њихове потомци: у Београду породице Баронијан (правилније Бароњан), Вартабедијан (Вартапетјан), Сукијасовић (Сукијасјан), Техлирјан, Меликјан, Писојан, Челикјан, Ајвазјан; у Панчеву Атаљанц; у Нишу Мартикјан; у Ваљеву Дерхазарјан (Дер-Хазарјан); у Свилајнцу Малакијан (Малакјан); у Врњачкој Бањи Беланијан (Белањан), Дербогосијан (Дер-Богосјан); у Врању Амбарцумјан…

Срби су Јермене увек примали са традиционалним српским гостољубљем пружајући им уточиште и подршку, те Јермени донекле прихварају локалну традицију, дајући немерљив допринос српској науци и култури.

Прeма документима Међуопштинског историјског архива у Чачку крајем XIX века, после масовних турских злочина, неколико јерменских породица и појединаца десељава се и у Чачак, бавећи се углавном трговином и туцањем кафе (тамис)12, као својом претежном делатношћу. Први до сада познати спомен Јермена у Чачку је Арут Нигос (у документу из 1885/1886), затим Марко Саркисовић (1846[?] – 1906), Артин Николић (1854/1855–1904), Артин (1860–1928) и Лазар Лазаријан (1883–1948) са својом породицом, Арам Сукијасијан (?–?), породица Серкица (Саркиса) Берберијана (1887–1918) и Наркис (Наркас) Брицки (1890–?).

Међу малобројним чачанским Јерменма који су некада живели у Чачку, али су давно пали у заборав, у сећању се задржала само породица Лазаријан13 – отац Артин и син Лазар са својом породицом, који су у строгом центру града држали бакалску радњу са пржионицом кафе одличног квалитета.

О овим марљивим и несебичним људима који су са припадницима других националности Чачак чинили космополитским градом данас нема готово никаквог спомена. Једина сведочанства о њима су малобројна документа у фондовима Међуопштинског историјског архива у Чачку. Књиге рођених, венчаних и умрлих, породична гробница Лазаријанових на старом Чачанском гробљу и бледа сећања старих Чачана.

Монографија Јермени у Чачку 1885–1950, базирана на анализи ретко виђених докумената, као и секундарних и терцијарних извора представља покушај да се победе небрига и заборав, те да се у колективно памћење врате јерменске породице које су, мада малобројне, биле значајно присутне у економском и друштвеном животу Чачка.

Србија – сан о бољем животу

Зашто су житељи ове далеке закавкаске земље покушали да свој сан о бољем животу остваре баш у Србији? Због чега су ова два народа блиска и какве природе су те везе?

Са обзиром да живе на два различита континента, као и чињеницу да Србија стицајем невољних историјских околности никада није улазила у ред економско високо развијених земаља, основано се може претпоставити да су Јермене у Србију, поред жеље за самоодржањем и бољим животом, привлачиле и заједничке националне одлике – хришћанска вера, страдње, патриотизам, менталитет и гостољубивост са којом су их Срби примали.

Оно што можда најчвршће повезује ова два стамена бранитеља хришћанства су Косовски бој и Велики злочин (јерм. Медз јегерн), неизбрисиве националне трауме и својеврстан архетип као део колективног националног идентитета.

Косовски завет и сећање на Јерменски холокауст израсли из великих националних трагедија, заједничка су карактеристика оба народа, манифестована кроз идеал националне, духовне, културне и политичке целовитости.

Спаја их још једно историјско сећање – 1915. година, када се у вртлогу ратне апокалипсе српска војска повлачила путем смрти кроз албанске гудуре, а јерменски народ преживљава кулминацију најсвирепијег затирања.

Стога је судбина многих генерација Срба и Јермена да сањају и слуте рат и можда се никад неће ослободити визије прошлости. Ипак, Срби су свој сан о мирном огњишту донекле остварили, док су се Јермени, попут семенки распуклог нара, расули по целом свету…

Одломак из књиге Јермени у Чачку 1885–1950

АУТОР: Мср Маријана Матовић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-110820
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Никола Радојчић
Наредни чланак

Ко је био Никола Радојчић?