АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВ. САВЕ

[…] Савино тело почивало је три и по века у његовом гробу у Милешеви, привлачећи ходочаснике из свих балканских земаља и свих друштвених слојева. Твртко I, босански краљ и потомак Стефана Немање, крунисао се на гробу Св. Саве, а 1448. је један полунезависан босански великаш, Стефан Вукчић Косача, од Турака добио титулу „херцег” (или војвода) Св. Саве. Та титула је касније прешла на име његове земље, која је тако постала Херцеговина. Чуда која Доментијан и Теодосије приписују том свецу указују на то да је он после смрти био милостив према свим људима без обзира на њихово место у друштвеној хијерархији. Тако је излечен и одузети богаљ без пребијене паре, као и његов брат, краљ, и као да су желели још више да нагласе јак породични карактер култа Св. Саве, кажу да је у одговор на његове молитве потекло мирисно уље из моштију његовог оца. Савин култ су у почетку сигурно подржавали монархија, двор и црква. За његова живота Србијом су владали редом његов отац, брат и два синовца, и њихови наследници; све до последње четвртине четрнаестог века, били су сви чланови исте породице. Ни Српска црква није каснила с указивањем почасти свом творцу и првом архиепископу. Прва позната служба њему посвећена – што је био критеријум за канонисање у то време – сачињена је у року од седам година после његове смрти. Ширењу Савиног култа, како у Србији тако и ван ње, допринели су, пре свега, манастири с којима је он био блиско везан – Хиландар, Студеница, Жича и Милешева.

Кад су Турци покорили Србију, што је завршено 1459, османски владари су дуже од једног века толерисали тај култ, у коме је учествовало чак и турско становништво у тим крајевима. Најзад је 1594, по наређењу великог везира Синан-паше, дрвени ковчег с телом Св. Саве пренет из Милешеве у Београд. Ту је 27. априла на Врачару, у предграђу Београда, положен на ломачу и спаљен.

Можда није сасвим неоснована претпоставка да је физичко уништење Савиног тела донекле допринело томе да његова посмртна слика постане свугде присутна и безвремена. У Србији ће вам и дан-данас показивати отиске његових стопа, и многи извори лековитих вода названи су његовим именом. Није чудно што су знаци његовог натприродног присуства нарочито чести у околини Студенице. У српској епској поезији, у народним причама, легендама и песмама Сава се појављује у многим видовима: као калуђер, просјак, сејач, чамџија, путник – нарочито на мору – ловац, пастир, лекар, непобедиви борац против Турака који надиру, и – у заиста вечној инкарнацији – као господар вукова.

Слика Св. Саве коју његова црква негује разликује се, природно, од тих народних митова, мада би ретко ко могао да тврди да међу њима нема додирних тачака. Српска православна црква сматра га и даље једним од својих најбољих синова. Његови сународници су га понекад славили као творца свега вреднога у српској народној традицији: тај став бивао је понекад обојен романтичним национализмом. Међутим, историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, мецене, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота постигне толико много […].

Димитрије Оболенски

Превела са енглеског: Нада Ћурчија Продановић

 

Извор: Оболенски 52000: Димитрије Оболенски, „Спаљивање моштију Св. Саве” [превела са енглеског Н. Ћурчија Продановић], у: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], Београд: „Итака”, стр. 152–153.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Mihovil_Logar
Претходни чланак

Умро је композитор и педагог Миховил Логар

Mihailo_Stevanovic
Наредни чланак

Умро је филолог, професор и академик Михаило Стевановић