Етнографске специфичности Сомбора и околине

Народна ношња

Данашња етнографска слика Сомбора, као последица сталних миграција становништва, устаљена је тек половином 20. столећа. Ипак, њена основа настала је још у 18. столећу, када је, уз већинско

српско и буњевачко становништво, које је овде насељено, делимично, још у време турске управе, а најзнатнијим делом у сеобама 1687. и 1690. године, почело да се досељава мађарско и немачко становништво, махом као трговци, занатлије и чиновници. Шокаца у самом граду није било, али су живели у три сомборска села: Моноштору, Колуту и Брегу, где су се доселили још половином 16. века о чему постоје записи у турским дефтерима из 1570. и 1578. године.

Крајем 18. века досељавају се и прве јеврејске породице, чиме је била формирана етничка основа Сомбора за наредних један и по век. Српско становништво је, све до половине 19. века, представљало апсолутну, а затим релативну већину у граду, а уз њега је било најбројније буњевачко становништво, које је, током 19. и почетком 20. столећа, било подложно мађаризацији, а током већег дела 20. столећа, кроатизацији. Јеврејска заједница је, скоро у потпуности, нестала у холокаусту током Другог светског рата, а немачко становништво је расељено након завршеног рата, после кога је дошло и до знатније колонизације (у непосредну околину Сомбора) српског и хрватског живља из Далмације, али и из других крајева тадашње Југославије (Црна Гора, Лика, Кордун, Банија). Свака етничка скупина чувала је и неговала своја препознатљива етнографска обележја, али је, заједничким животом, неумитно дошло и до преплитања међусобних утицаја.[1].

Изразита заједничка црта свих, јесте везаност за плодну бачку равницу, њена села и салаше.  Богатство сомборске „етно слагалице“ је најуочљивије у разноликости женских народних   ношњи.

Женске народне ношње[2]

Убрађај

Капа лепоте и плодности

Најособенији део српске женске ношње је „убрађај“. То је свечана капа невеста и младих жена које су је носиле у свечаним приликама, обично годину дана по венчању или до рођења првог детета. Убрађај се састоји од три дела: златне чипке која служи да се уоквири лице и веже се испод браде, правоугаоне беле мараме од танког вапера украшеног по ивицама златном чипком и рељефно урађенoг златовеза у виду биљних мотива. Та марама се причвршћује за доњу мараму од повезане пунђе страном која нема украса и убрађај се потом слаже под браду, преко груди, затиљка и врата и завршава се на леђима. Трећи део чини украс од вештачког цвећа или класја жита који се ставља преко мараме са обе стране лица. Украс је симбол лепоте, плодности и заштите младе жене.




Златовез и лионска свила

Ношња Буњевки препознатљиве је, пре свега, и по дугим и широким сукњама од лионске свиле, али се израђује и од платна, сомота, понекад и од чоје у црној, тегет или бордо боји. Материјали се украшавају  крупном биљном орнаментиком, а ако су једнобојни, украшавају  се златовезом и златном траком или чипком. Жене носе мараме карактеристично повезане испод браде или капе«џеге».

Maђарска ношња

Карактеристична мађарска женска ношња сачувала се у селима Дорослову, Телечкој, Купусини и Богојеву. У Дорослову се шије од црвенкастe свиленкасте тканине са жутим и зеленим шарама у виду цветова, грана и ружа. Украшена је розе и љубичастим тракама и зеленкастом чипком и шљокицама. Ношња се састоји и из многобројних чврсто уштирканих подсукњи.

Хаљеци и накит од коњске длаке

Ношња Шокица одликује се богатством броја хаљетака, кроја, материјала и украшавања – ткањем, хеклањем, апликацијом, чипком, везом… Особен је накит од коњске длаке са уплетеним разнобојним стакленим перлицама, ниске од сребрног новца, као и начин чешљања и кићења.

Код свих поменутих женских ношњи носе се хаљеци, али са својим специфичностима: кошуља, горња сукња, прслук, кецеља, појас код кога се посебно обраћала пажња на крој и лепоту украшавања. Свима је специфична капа «џега» или «фићула» код Мађара, које носе све удате младе жене.

[1]Милан Степановић, белешке за припрему изложбе

[2]Наведено према: Љубица Бачић, кустос етнолошке збирке Гардског музеја Сомбор, белешке за припрему изложбе Нај@Сомбор