АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СОКОЛОВИЋИ – господари Балкана

Девширме – данак у крви

У Историји српског народа Владимир Ћоровић писао је о томе како се становништво до средине 16. века потпуно повукло из околине главног друма који је долином Мораве водио ка Београду и даље на запад, а којим је газила отоманска војска, поготово за време кампања ка Угарској и Аустрији. Путиницима се земља морала чинити напуштеном и подивљалом. Ипак, даље од те артерије живело се другачије. Подигнут је читав низ вароши. Поменимо град који се дигао око Пећи, некада само црквеног средишта, а слично се десило и Милешеву, које помињу многи запади путописи. Изграђени су манастири Тврдош, у Требињу, затим Озрен, Лозница и Возућа, а било је интервенција власти у заштиту неких постојећих. Хришћани су били подређени у односу на мухамеданско становништво, но тлачења није било мимо прилика кад је долазило до устанка или наглог повећања намета. Од мера власти ипак је посебно тешко падало одвођење мушке деце пубертетског узраста из хришћанских села. Иако би напредне међу њима чекала успешна „каријераˮ војника, спахија, па чак и место у државној управи у Цариграду, народ није могао поднети неретку појаву одрођивање од земље и идентитета, где су нека деца постајала најсуровији деспоти према онима који су им до јуче били једнаки.

Султан Мурат IV са јаничарима (Аутор: G. Jansoon)

Султан Мурат IV са јаничарима (Аутор: G. Jansoon)

Још један од парадокса је то што се лако могло десити да се у међусобним упадима преко границе на рачун Аустрије или Отоманског царства сударе блиски рођаци, чувари различитих царских тронова. Био је један човек који је из таквог рода, познатог по истакнутим личностима на (наизглед) супростављеним странама, а који је стигао до неслућених висина и положаја моћи у оријенталном царству. То је био вишегодишњи тактички владар у престоници на Босфору, Бајица или Бајо Ненадић из Соколовића код Рудог, познатији у свету као Мехмед-паша Соколовић.

Мехмед-паша Соколовић

Мехмед-паша Соколовић

Клан

У дато време трећи везир и бивши беглербег Румелије у управи цара Сулејмана Величанственог, познатог и као Законодавца, Мехмед-паша је, чини се, уредио обнављање моћи Пећке патријаршије. Многи су склони да идеализују његову посвећеност народу и вери из којих је потекао, док се сам увек показивао као најоданији поданик султаната и Отоманске царевине. Свакако, потез збијања и централизовања црквене власти на западним границама државе послужио је као двоструки добитак. Раја је имала веће поверење у Порту, док је султан међу можда најратоборнијим Балканцима задобио посредника преко кога је, као и у случају цариградског патријарха и његове пастве, могао још боље да одржи контролу над приликама на терену, које су у западним крајевима неретко биле нестабилне. Ћоровић пише да је након смедеревског епископа Павла и његовог неуспеха да се одупре Грцима, превасходно архиепископу охридскоме Прохору, на чело архиепископије 1550. године доведен је и убзо истиснут рашки митрополит Симеон.

Макарије Соколовић је 1557. године постао, како је себе називао, „првим патријархом по другом обновљењу овога часнога престола све српске земље, западнога приморја и северним крајевимаˮ, мада се са чином патријарха помиње пре њега и Никанор из Грачанице. Такође из Соколовића и традиционално је навођен као Мехмед-пашин брат, но чини се да су били само рођаци. Њихови корени у феудалном племству о којима се говори у појединим тезама такође нису утврђени. Неки историчари су писали о два позната брата Бајичина, те је Макарије одбачен као могући братанац. Још једна личност чији идентитет није сигуран јесте стриц Мехмед-паше. По неким наводима рано je примио ислам, а по другима је био тај који је Макарија и Бајицу као дечаке одвео код себе у Милешево, где је био монах.

Макаије Соколовић (Извор:

Макарије Соколовић (Извор: http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/03/article-07.html)

Мехмед-паша сигурно није био први из породице, барем шире, који је повучен у Цариград, на извор моћи. У изворима се помиње Дели Хусрев-паша, који му је можда помогао у напредовању, а ту је био и босански санџакбег Мустафа-паша Соколовић, везиров рођак, али и супарник.

Од осталих истакнутих јаничара треба поменути Гази Ферхат-пашу Соколовића, утемељивача строг града Бањалуке и градитеља Ферхадије, као и Рустем-пашу Опуковића, и још једног из тог времена који је вероватно био из фамилије, Синан-бега, касније пашу Бојанића, мада је клан обухватао више људи на Балкану и престоници, па и шире.

Ферхат-паша Соколовић

Ферхат-паша Соколовић

Соколовићи патријарси

Топузли Макарије је после Милешева боравио у Хиландару, где је напредовао у архимандрита, а помиње се и да је постављен на чело једне епархије. После посете моћном рођаку у Цариграду, осим патријарха постао је фактички и етнарх, народни вођа, и милетбаша. Потоњи су у отоманском систему били челници верских организација, где је до Мехмед-пашине интервенције надлежност над хришћанима имао цариградски патријарх, а овај случај је један од ретких где је Васељенској патријаршији укинут такав ексклузивитет. Поменимо да су виђене истанбулске фанариотске породице, из чијих су редова углавном долазили челници грчке цркве, такође у својим рукама имали политичку моћ. Нови пећки патријарх се, штавише, сматрао врховним епископом Бугара, а осим те ионако традиционалне титуле стварно је и имао надлежност над неким даљим источним дијецезама.

Било је и случајева покрета пресељених граничара из Аустрије назад у Турску.

Ћоровић пише да је: „Богати Никола Лепић из Кратова, обновитељ манастира Леснова 1558. године подигао Шибину Cркву Св. Ђорђа, 1559. године, почето је грађење цркве у Троноши, а 1561. године обновљена је сама пећка црква. У Грачаници дозидао је патријарх Макарије нову припрату. Иза тога дижу се цркве и манастири по другим странама. Манастир Грабовац подигнут је са нарочитом милошћу будимског везира, што манастирски летопис са признањем истиче. Срби у Угарској добијају десет епархија, а у Босни више манастира. У Мркшиној цркви прорадила је 1532. године мала црквена штампарија, а идуће у Скадру друга.ˮ

Успоставило је и неке нове и обнављао цркве и манастире. Више историчара говори и својеврсној културној ренесанси под његовим вођством. Свештенство и монаштво доста путује, образује се, штампа и преписује књиге. Штавише, надлежност патријаршије по први пут обухвата, а на неким местима и добрано премашује српски етнички простор.

Обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, комплекс у Пећи као и Будисавци.

Пећки поглавар је представник народа пред турском државом и решава унутрашња питања својих верујућих, укључујући брачна, а има право наслеђа имовине умрлих који нису имали сроднике. Прикупља од „свих хришћана и латинског и грчког обредаˮ једнаке наметеˮ.

Црква у споровима и управљању користи властите законе. Први наш милетбаша препустио је услед болести свом синовцу трон 1571. године, три године пред смрт.
Примопредаја је извршена у Бањи, када патријарх постаје дотадашњи херцеговачки митрополит Антоније, познат по резбарењу и сликању, измеђуосталог. Припрата Цркве Светог Николе у Бањи осликана је за успомену на примопредају и на њој су место нашли Макарије, Антоније и новобрдски митрополит Дионисије, такође Соколовић. Макарије је проглашен свецем.

Други Соколовић патријарх умире 1575. године а наслеђује га рођак Герасим. Познат је по неколико записа и књигама и по организовању преписивања књига.

Као и остали припадници његове моћне фамилије, одржавао је добре односе са Великом портом. Столовао је у Пећи. Последњи пут се помиње 1587. године. Нешто раније на трону га замењује Саватије Соколовић, дотадашњи захумско-херцеговачки митрополит. Био је ктитор манастира Пива.

Поменут је у запису Пентакостара из манастира Ораховца. Након њега долазе још два патријарха која су владала врло кратко, Јоретеј и Филип.

Јован Кантул (1592–1613)

Прилике су се промениле. Разни инциденти који су гурани под тепих и незадовољство клера, измеђуосталог због такозваног пореза на веру којим су их Турци исцрпљивали, почеки су да ескалирају. Док је држава била у експанзији, а поготво у време специфичне симфоније Порте и поглавара Срба, није било већих сукоба. Неки сматрају да је каписла за крај „меденог месецаˮ била побуна у Банату, који је не толико давно пре тога покорио најпознатији Соколовић. Виновници су наводно клицали име Светог Саве. Један запис каже да је темишварски паша вршачког владику „одро на мехˮ, а после пораза многи су избегли у Ердељ, код свог несуђеног деспота Жигмунда Баторија. Западне државе су се упињале да покрену Балканце, а превасходно Србе и Албанце, на борбу против Османлија. Познато је да је патријарх Јован водио обиму преписку у вези са тим. Било како било, велики везир и јаничар Синан-паша Коџа, пореклом Арнаут хришћанин, наредио је да се запале земни остаци Светог Саве, што је и учињено, верује се на месту где се данас налази храм посвећен првом српском архиепископу. О Синан-паши је међу Горанцима сачувано једно невероватно предање. Наиме, он у тој причи потиче из тог краја и био је потомак богумила, а Светом Сави се тако осветио за проклињање и прогон.
Не зна се ко је први почео, велики везир или патријарх, али јасно је да је поступак Синан-паше био ударац упућен испод појаса српском клеру и угледу цркве. Било је још устанака и шуровања против државе а патријарх се, у завери против гиганта са Босфора који је био на врхунцу своје моћи, ослањао на помоћ Европљана, који су га затим знали јако разочарати, док са Русима нису забележене везе.

Из његовог пера остали су подаци из 1602. године о пустоши коју за собом оставља турска војска на путу тамо-амо са бојишта у како су скупоћа и беда страшне. Намети су били огромни а људи су једни другима чинили велике неправде, чак и деца родитељима и међусобно, писао је. У то време међу Албанцима гори пламен мржње према власти из Цариграда. Извештаји кажу да је Јован Кантул због политичке активности на крају задављен. Његово презиме упућује на романско порекло. Овај дугогодишњи патријарх памти се по организацији неколиких сабора, књижевној делатности и градитељству. Такође је познато да је био у променљивим односима са Светом столицом, у вези са преговорима о унији и деловању Курије у Црној Гори.

Књигољубац из Јањева

Следећи на пећком трону, од 1614. године, био је Јањевац Пасије, којему не знамо световно име, митрополит новобрдски. Отац му је био свештеник а образовао се у родном Јањеву и касније у Грачаници. Писао је да је био Кантулов ученик, а овај га је пре кобног одласка у Истанбул оставио за чувара трона. За разлику од претходника, одмах је отпочео везе са Русијом.

Обновио је полуразрушену Жичу и друге објекте. Под његовом палицом живописани су многи храмови, а познат је и као књижевник: његова дела су житије и службе за Стефана Првовенчаног и цара Уроша. У живопису потоњег, кога је канонизовао, као и у Пролошком житију Светог Симеона, оставио нам је неке од најважнијих обавести о спаљивању моштију Светог Саве, о чему иначе постоји много контрадикторности. Пуно је путовао и особито се интересовао за умножавање књига. На преговорима о унији са Римом био је чврст у спремности да прихвати примат папе само под условом да се овај одрекне нових учења, попут филиокве. Куриозитет је да је на турској териоторији много католика у то време прелазило у ислам, а да се још више, у одсуству властитих свештеника, приклањало Пећкој патријаршији. Пасије је, забележено је у Историји српског народа, настрадао у дубокој старости, од једног бивола у Будисавцима 1647. године, док други извори наводе различито.

Пасијево доба памети се по бољем односу са државом и, уопште, мирнијој ситуацији. Њега самог сматрају последњим у низу старих књижњвника из редова цркве. Још један круг ће се затворити неколико деценија касније, када се велик број народа и свештенства отисне на север и запад у страху од освете Османлија за сврставање Срба уз непријатеље Турака, војводу Леополда Хабзбуршког.

АУТОР: Игор Тодоровић

ИЗВОР: Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Beograd, 2010.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

graphics-882726_960_720
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

denis-šefik
Наредни чланак

Рођен је ватерполиста Денис Шефик