АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ О ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ

Јован Скерлић као историчар

 

О Скерлићу се доста говорило као о књижевном критичару и као о јавном раднику. О њему као историчару говорило се много мање. Он је, међутим, као историчар вредан сваке пажње, и неке његове битне особине виде се још најбоље у његовим историјским расправама.

Те расправе припадају историји књижевности, али не искључиво. Омладина и њена књижевност бави се једним покретом који је био више национално-политички него књижевни, а Светозар Марковић једним покретом који је био првенствено социјално-политички. Српску књижевност у XVIII веку Скерлић јамачно не би никад написао да бар код неких писаца XVIII века није осетио онај дух слободоумнога просветитељства којим се одликовала западњачка књижевност XVIII века, и који је Скерлићу као јавном раднику био веома драг. У његовим књижевно-историјским расправама има много додирних тачака и са политичком и са културном историјом.

Скерлић је био демократ и веровао у напредак човечанства. Историјски процес схватао је као велики покрет народне масе ка све потпунијем ослобођењу и све потпунијем просвећењу. И ако је, у својој младости, прошао кроз марксизам, он се није много интересовао за економске услове напретка. Идеалист на дну душе, он се поглавито интересовао за оне колективне идеале, или, како би се данас рекло, митове који друштво у његовом развитку руководе и који пре а после ‒ тако је бар Скерлићу изгледало ‒ савлађују све материјалне сметње свог остварења. Са гледишта тога социјалног идеализма, он је проматрао и наше историјске појаве ‒ и у својим списима оставио је знатне одломке једне велике историје политичких и социјалних идеја и покрета у нашем новом веку.

У његовом историчарском дару најјача је страна била једна врста песничке видовитости. Као што има писаца који прозиру појединце и њихову душу, тако је Скерлић једним широким и сигурним погледом обухватао читаве Друштвене групе. Један нараштај са својом идеологијом, једна књижевна школа, једна политичка странка имају, у његовом приказивању, тако одређену физиономију као да би били жива бића. Скерлић је осећао поезију великих маса и колективних покрета: у његовим историјама, као год у романима Емила Золе, главна је личност гомила, и читалац има утисак да чује њен простран и снажан шум.

Његови описи друштвених покрета и духовних струја нису ни најмање апстрактни. Скерлић је, истина, веровао да идеје владају светом, али те идеје није посматрао одвојено од оних друштвених група које се за њих боре. Зато, код њега, идеје изгледају живе силе, које органски расту и опадају. У анализи идеја, он није много цепидлачио; особењачка умствовања појединих мислилаца одбацивао је као неважна: од њихових идеја узимао је у обзир само оно што је било прихваћено од једне групе као њен програм, и на тај начин претворило се у једну друштвену енергију. Чак идеје Светозара Марковића, Скерлић није аналисао потанко, него их је узео у оном упрошћеном, популарном виду који су оне добиле када су се стале ширити по народу. Проучавајући идеје по њиховом социјалном дејству, Скерлић је са ретким тактом погађао њихов осећајни тон, јер у свим тим идејама које су утицале на публику, мишљење је помешано са много осећања. Његова дела о Омладини и о Светозару Марковићу остаће увек интересантна стога што је у њима изражено нешто од присног треперења и „унутрашње музике” нашег омладинског и првог социјалистичког покрета. Идеје које су владале једним нараштајем немогуће је дати боље него Скерлић, јер он их је дао са свом њиховом енергетиком и свим њиховим лиризмом.

Врло добро онда када треба опсивети велике масе, изразити широке популарне идеје, описати друштвену средину и моралну атмосферу једне епохе, Скерлић у описивање појединих личности уноси више колективне него индивидуалне психологије. Он не ради као Сент-Бев, који је у своме Пор-Роајал оцртао припаднике тога чувеног јансенистичког склоништа свакога за себе као нарочити психолошки случај. Скерлић ради као Зола, с којим се опет сретамо, и у чијим романима све личности личе једна на другу као чланови исте породице Ругон-Макар. И код омладинаца у Омладини и код социјалиста у Светозару Марковићу, Скерлић јаче истиче њихову породичну сличност него њихове личне разлике; за њега је врста важнија него јединка. Али иако поједине личности нису оштро индивидуалисане, оне ипак зато живе; њихову друштвену средину Скерлић је ускрснуо с толико живота да се њен живот преноси и на њих, и оне се мичу и гримасирају као да би биле небројене главе те друштвене средине која је у Скерлићевом опису добила изглед огромне колективне животиње. Скерлићево цртање личности опомиње донекле на оно позитивно изазивање Цезарове слике и прилике у једној Тургењевљевој фантазији. Код Тургењева, ми Цезара такорећи и не видимо. Његова мушка и изнурена физиономија, у којој има тако много аристократске пресићености, али ништа мање и пустахијске смелости ‒ та физиономија господског отмичара не изилази нам пред очи. У Тутргењевљевој фантазији ми испрва чујемо само страховиту треску и вику, са рзањем коња и батом легија у покрету ‒ и онда, одједном, пред наше очи излази заљуљана маса људи у оклопу, која као неки наоружани елефант, носи на леђима свога вођа и свога идола Цезара, од кога се једва силуета назире… И може бити, тај Цезар који се људски и не види од масе својих војника и партизана, верније приказује Цезара у његовој историјској стварности него они портрети на којима је његова лична физиономија израђена до најмањих ситница. Као Тургењев са Цезаром, тако Скерлић ради са својим историјским личностима. Он их не приказује саме за себе, него заједно с оним друштвеним кругом сред кога су живеле и с којим су радиле, и чија је укупна снага била у њима оличена као у живом символу.

Са својом демократском идејом о напретку човечанства, Скерлић је разне периоде наше историје схватио, поред све њихове одвојености, као разне фазе једног истог процеса који се састоји у ослобођавању и просвећивању народа. Уместо да сматра прошлост као минулу мртву ствар, која се може мирно и хладно проучавати, он је видео у њој само прве почетке једне велике борбе, која још и данас траје између народа и противника његова напретка. У таквој борби, по његовом мишљењу, није допуштено остати хладан и миран посматрач; напротив, наша је дужност саосећати са пријатељима народног напретка. Скерлићеви описи историјске прошлости изгледају стога необично живи и савремени; прошлост и садашњост мешају се једна с другом; то је историја снимљена са најмањег могућег растојања. За Карлајла је речено да су његови описи Француске револуције тако непосредни да нам чине утисак једне туче под нашим властитим прозорима. Ово би се исто могло рећи и за Скерлића. Једанпут, у кратком размаку времена, ја сам читао једно за другим оно што је Михаило Гавриловић писао о паду Србије 1813. и оно што је Скерлић писао о Омладинској Скупштини од 1867, коју је растерала полиција кнеза Михаила. Овај сукоб Омладинаца и полиције изгледао је у опису Скерлићевом много драматичнији догађај него у опису Гавриловићевом турско пустошење Србије огњем и мачем. То су две различите методе: једна која се удаљује што више од прошлости; друга која јој се све више приближује.

Са гомилама које живе, с историјским личностима које су само крик и тест тих гомила, са спајањем прошлости и садашњости у исти идејни процес, Скерлић има своју нарочиту физиономију међу нашим историчарима као представник једне демократске социологије, која до њега никад није била изражена са толико књижевнога дара.

(1926)

Слободан Јовановић

 

ИЗВОР: Јовановић 2018: Слободан Јовановић, Историја ‒ политика ‒ демократија, Београд: „Catena mundi”, стр. 129‒132.

 

НАПОМЕНА: Задржана су одређена правописна решења по оригиналу.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Svecanost-povodom-citanja-Hatiserifa
Претходни чланак

Прочитан је хатишериф на Ташмајдану

milovan-jaukovic
Наредни чланак

Рођен је новинар Милован Јауковић