АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Славеносрпски језик – славеносрпска епоха

У нашој литератури приметан је недостатак лексичких приручника који приказују славеносрпску епоху, као и недовољно познавање наше језичке прошлости, тј. оног језика који је био у употреби код Срба пре Вука Караџића. Славеносрпски језик је често, након Вукове победе, намерно потискиван и негативно оцењиван. Такво мишљење владало је у науци до скоро, што је неоправдано јер је славеносрпски и те како био значајан за српску културу: у времену када је постојао био је носилац писане и штампане речи код Срба и не сме се потцењивати стваралаштво које је писано тим језиком. Славеносрпска епоха представља посебан период српске културе. Она подразумева период у развоју српског друштва, културе и цивилизације у којем су постављени темељи будуће модерне државе, књижевности, науке, публицистике и администрације. Поред тога, један од књижевних језика ове епохе – славеносрпски језик – постаје први весник просветитељске идеје о довођењу народног језика у позицију књижевног, идеје која ће у својој најискључивијој варијанти – вуковској – на крају и довести до конституисања српског стандарда. Иако је трајала од средине 18. до седме деценије 19. века, након победе вуковске струје она је често неправедно запостављана. Као последица оваквог статуса, све до средине 20. века проучавања славеносрпског језика била су ретка, несистематична, те не изненађује чињеница да је и лексичка баштина овог периода остала непозната. Да бисмо имали увид у настанак славеносрпског језика, потребно је да имамо увид у културно-историјске и дрштвене прилике које смо имали у 18. веку. Када се у 18. веку српско становништво (тачније један његов део) населило на територији Јужне Угарске, дошло је у контакт са цивилизацијом која се у потпуности разликовала од оне под чијим се утицајем српска култура налазила неколико претходих векова – уз балканско-оријенталну цивилизацију Срби сада долазе у додир и са напреднијом западноевропском. Тада долази и до промена које су имале социо-културни и политички карактер, а које су у великој мери утицале на структуру тадашњег српског језика, нарочито на структуру лексичког фонда. У ствари, може се рећи да је у овом периоду дошло до преокрета у развоју српске лексике. Наиме, то је период када долази до процеса европеизације горњег лексичког слоја, тј. слоја који се употребљавао пре свега код образованог становништва, јер је општи напредак науке и друштва код нас наметнуо потребу за богаћењем лексикона оним лексемама које су биле неопходне за праћење европских токова. Такође, битан моменат је и тај што се почетком 18. века, тачније тридесетих година, српскословенски замењује рускословенским, који тада постаје званичан богослужбени језик код Срба, али и језик писмености уопште. Поред тога, Срби се срећу и са руским књижевним језиком преко публикација које су се увозиле из Русије, као исход одржавања јаких веза са руском културом. Прихватање и учвршћивање ова два типа језика, а највише њихова неразумљивост, довели су до стварања новог типа књижевног језика који је представљао комбинацију рускословенског, руског књижевног, српског народног, па чак и српскословенског народног језика. То је био славеносрпски језик, који је тим својим мешовитим саставом неразумљивост језика ублажио. На исти начин као што је рускословенски језик заменио српскословенски у функцији богослужбеног језика, тако је и славеносрпски сменио рускословенски у ванцрквеној области његовог остварења као књижевног језика. Тада долази и до крупних друштвених промена када се у српском друштву ствара нови друштвени слој гражданство, које од половине 18. века постаје носилац напредних идеја. Овај слој младих, образованих људи у духу епохе просветитељства у највећој мери доприносе устаљивању славеносрпског језика код Срба.

Као што је речено, у периоду када долази до наведених социо-културних, политичких и друштвених промена јавља се потреба за језичким изразом који би био лакши за учење, разумљив читалачкој публици, обичном и необразованом народу. Јавила се потреба за језичким изразом који који би био ближи српском, а не рускословенском језику, те се тако ствара језички идиом који је у науци познат као славеносрпски језик. У најужем смислу, славенoсрпски језик се посматра као некодификован језички идиом, који је постојао код Срба (пре свега на територији Јужне Угарске) у периоду од 1760. до 1830. године, а који је представљао мешавину рускословенског, руског књижевног, српског народног као и српскословенског језика на свим језичким нивоима. Овај језички идиом се током свог постојања мењао и развијао, србизирао се на свим језичким нивоима, те је постао народни језик допуњен славенизмима у горњем лексичком слоју, а тај језик у науци познат је као ,,нижи слој славеносрпског језикаˮ, „доситејевски језикˮ и сл. Павле Ивић наводи да је временом славеносрпски постајао „све више српски а све мање славенскиˮ, те да се развијао од стања када су аутори елементе свих расположивих језика користили по сопственом нахођењу и врло слободно па до појаве новог типа језика – доситејевског, у којем су речи из рускословенског и руског коришћене само онда када у народном језику није било адекватног израза (најчешће из домена апстрактног значења). Тако је славеносрпски на први поглед стављао писца у угодан положај јер реч коју није имао у изворном језику без тешкоћа узимао је из другог. Он је обухватао лексику два или чак више језика и много боље је задовољавао захтеве новог времена – просветитељства, него што је то радио рускословенски, а ти захтеви су били ти да језик књижевности буде приступачан широким слојевима народа ,,како би књига могла да допринесе њиховом уздизањуˮ. Славеносрпски је представљао језик који је поред лексике из српске свакодневнице, како сеоске тако и грађанске, подразумевао и црквенословенску лексику (преко које латински и грчки вокабулар), а такође и тадашњи руски лексички фонд, који је обиловао позајмљеницама из западноевропских језика и цивилизација. Он није имао граматику, као ни утврђена правила. Граматику би требало написати на основу дела писаца славеносрпске епохе, али с обзиром на то да је сваки писац писао по сопственом нахођењу (понекад користећи реч из српског, понекад из руског књижевног језика (који и сам садржи црте и руског народног и рускословенског језика), а понекад користећи хибридне форме које у свом саставу садрже и српске и руске црте), то је немогуће урадити. Да је славеносрпски дуже постојао, можда би се искристалисао и формирао своја правила, али је овако, с појавом Вука и његових програмских начела, ишчезао онда када је народни језик и потпуно завладао. Током свога постојања, славеносрпски је тежио србизацији, те се у одређеном степену и изједначио са народним језиком (тачније са шумадијско-војвођанским дијалектом), који је имао своју књижевнојезичку традицију у писаној и штампаној форми. Славеносрпски се у српској култури учвршћивао и развијао тако да је његова србизација постала процес који се временом појачавао и заршио негде од двадесетих до четрдесетих година 19. века. Граница између славеносрпског и народног језика временом се губила, а писци су писали славеносрпским, који је био више или мање србизиран. Љиљана Суботић у свом раду о Речнику славеносрпског језика наводи да „у славеносрпску епоху укључујемо оне идиоме који претходе вуковском а настали су после рускословенског утицаја: идиом који је током 18. века функционисао до појаве Доситеја у процесу вернакуларизације књижевног (рускословенског) језика (познат у нашој лингвистици као славеносрпски) и био члан наслеђене диглосије, али и идиом који се данас дефинише као доситејевски, који није више био члан те диглосије и који је настајао током последње две деценије 18. века и функционисао готово цео 19. век у делима војвођанских писаца невуковске оријентације (у Доситејевим текстовима и текстовима његових следбеника)”.

Један цео век не може се занемаривати и не може се посматрати као ирелевантан. Мора се искоренити мишљење које је наметнуто још за време Вука Караџића и његових истомишљеника, који су се залагали за чисти народни језик, а са друге стране славеносрпски негативно оцењивали, без правих филолошких и научних аргумената. Иако је славеносрпски тежио све већој србизацији, он никада не би могао да се изједначи са тим народним језиком (чему, у ствари, није ни тежио), јер без својих ,,славенских“ елемената он не би био то што је био. Дошавши на место српскословенског, славеносрпски је наставио књижевнојезички континуитет код Срба, само у другачијој форми и друштвеноисторијским приликама, те се славеносрпски мора посматрати (бар у извесној мери) као српскословенски. Као што је речено, славеносрпски је у своје време био носилац писане и штампане речи. Био је (као и сваки језик који је постојао пре, а и после њега) језик писмености уопште, те му то мора обездити прави научни третман, јер потцењивати тај језик значило би и потцењивати културно стваралаштво писано тим језиком, које је огромно и без којег се српска култура у предвуковском, а и у вуковском периоду не би могла ни замислити.

ПИШЕ: Мср српског језика и књижевности Зорица Прица

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

MedoPucić
Претходни чланак

Рођен је књижевник Медо Пуцић

250px-Miloš_Gvozdenović
Наредни чланак

Рођен је сликар Милош Гвозденовић