АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СКЕРЛИЋЕВЕ РЕЧИ ОМЛАДИНИ

За први број листа Покрет, који је 10. јануара 1902. покренуло неколико младих људи, међу њима Сима Пандуровић и Светислав Предић, написао је Скерлић уводни чланак Поздрав „Покрету”. Тада је и сам био један од младих, улазио је тек у двадесет и пету годину живота. Чланак означава важан тренутак у његову животу и раду, јер представља почетак значајног утицаја на савременике, посебно на омладину.

На годину пре судбоносног политичког преврата 1903. године, прилике за јавни рад у Србији нису биле ни најмање повољне. Омладину је, као и старије, захватило суморно расположење. „Настало је данас извесно затишје, као да је нека чама овладала младим духовима, који треба да представљају најинтензивнији живот у једном нараштају”, пише Скерлић. „Старих идеала нема више; данас нема опште идеје која би повела цео нараштај; ни ствар националне самосталности, ни напредак, ништа се не уздиже у духовном бродолому у коме је цело наше друштво.” Зато је са задовољством поздравио покретање новога листа. У томе је видео доказ да се омладина интересује за књижевност и опште духовне ствари, да осећа љубав за рад и жељу да траћи свој правац у животу. То му је био знак „да млада срца почињу живље куцати, да се живот буди, и да се један идеал подиже из опште магле која је све омотала”. Он је са одушевљењем крчио пут тој својој омладини, међу „практичним људима”, који ће презриво махнути главом и рећи да су то младићке илузије, да пракса и теорија нису исто и да ће и њих „живот научити памети, како је најпаметније гледати своја посла”. Он срдито жигоше такву „балканску филозофију” великог броја људи, који се непрестано разочаравају и налази да је она израз душевне и умне немоћи неспособних за борбу, који себе теше одвраћањем других од ње и убијањем код других вере у вишу вредност живота.

И сам идеалиста, са вером у могућност победе добра над злим, Скерлић је настојао да створи кадар младих људи, надахнутих идеализмом, са којима ће радити на препороду друштва и књижевности. У духу француских моралиста, које је волео и од којих се учио вештини живљења, он је млађима од себе указивао на то да је пракса само примењена теорија, да човек не треба да клоне пред слепом силом ствари, да је човек „добар само идеалима”, да су све што је велико учињено створили „људи који су далкео гледали”. Сматрао је да би живот „био ужасан, када човек не би имао какав пламени стуб који га води у пустињи”. Наводи Ренанове речи о срећи, коју је осећао у својој сиротињској собици, међу књигама, у тихом размишљању. Сматрао је да Покрет треба да буде носилац „идеализма без којега је живот празан а срце суво”. Младима је саветовао да се не одричу великих претензија за које им се пребацује, јер „јадан би био народ чија омладина не би даље тежила но њени старији”.

Друштвене и књижевне идеје које је изложио у чланку Скерлић је исповедао још од прве године студија на Великој школи. Али оне су се после усавршавања на страни и нових проверавања и животног искуства искристалисале у његовој души у чврсто животно уверење. Коначно је постао моралиста и социјални и књижевни идеалиста. Није више делио књижевност од живота. Млађим пријатељима саветовао је да им лист буде „велика, братска лабораторија у којој ће цео нараштај стварати један идеал књижевности и живота”. Тражио је да се књижевност не одваја од живота јер „она представља једну од многобројних и равноправних страна његових” и да је нарочито у нас тако заосталих потребно да она добије шири, демократскији, васпитачки карактер. Да потврди ову мисао, навео је речи француског песника Мориса Магра о томе да песник треба да исказује „лепоту напора”. Сматрао је да је такво уверење израз „целе интелектуалне елите нашега доба” и да је потребно да се „уметност учини општом својином свију људи, да се поврате они стари добри дани када су уметност и народ били нераздвојни, када је уметник изражавао колективну душу народну и стварао у средини народној”. „Уметност, као што је добро казано, налази снагу и повраћа се када додирне земљу и сиђе међу људе.” У овим речима није тешко открити Скерлића као заточника теорије о демократизацији уметности. Ту теорију заступао је и пре пре тога, нарочито у чланку Уништење естетике и демократизација уметности. Уметност, по његову уверењу, треба да буде везана за народни живот и да буде стављена у службу народних идеала. У оваквим схватањима је неоидеалистичка теорија о могућности постепеног усавршавања друштва путем васпитања. Ту теорију нашао је код свога учитеља Жоржа Ренара, и она је била једина применљива за прилике у ондашњој Србији, у којој се мало шта имало рушити, већ све изнова градити. Он устаје против праваца који би могли да осујете здраву и моралистичку књижевност какву је желео своме народу. Саветује омладини да не иде „за разривеним, невропастким декадентством” и да Запад подражава у ономе у чему је велики, а не „у болесним халуцинацијама”.

Скерлић је био уверен да Полет може да помогне расцветавању младих талената који клијају у свакоме поколењу, а који немају приступа у велике књижевне листове. Оно што је желео да буде програм младих у ствари је био његов сопствени. „Ја вам само желим” – саветовао им је – „да успете да истакнете у млађем нараштају ту потребу за акцијом, љубав према раду, да се у ступцима Покрета огледају и изразе нови таленти, да тражите и израдите један идеал који би вашем поколењу дао нарочито обележје, да покушате стварање једне нове, трезвене, здраве, неконвенционалне уметности, да представљате један корак унапред у развитку наше књижевности и јавнога живота”. На крају је храбрио младе покретаче листа да не клону ако им не пође за руком да остваре оно што желе; чак и кад „рани пупољци угину под пролетњим мразевима, бујни животни сок остаје у дрвету, и он ће чекати само светлост па да избије у ружичасте цветне и рујне плодове”, а „једна лепа и снажна мисао безмерно више вреди но бедно, дремљиво животарење у мемли свакидашњице”.

Целога свога краткога живота Скерлић је био са омладином, загрејавао се њеним одушевљењем и надахњивао је својим идеалима. Читаве генерације у предратној Србији осећале су заједничку потребу да сву своју снагу ставе у службу земље и народа, кога су очекивали задаци изнад његове снаге. Што је та омладина у току ратова за ослобођење и уједињење сјајно испунила своју мисију, има да захвали јединству духовних тежњи, несебичности и пожртвованости својих вођа и учитеља какав је био и Скерлић.

(1940)

Живомир Младеновић

 

Извор: Младеновић 1998: Живомир Младеновић, Живот и дело Јована Скерлића ; студије и огледи, Бор – Београд: „Бакар”, 207–211.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

Основан је Музеј науке и технике

Next post

Како је Радоје Домановић куповао одело