Да се не заборавиЗанимљивости

СКЕНДЕРБЕГ – ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ЈУНАК

По смрти цара Душана на српски трон је после сабора у Скопљу 1357. године сео његов син Урош. Млади цар је био наочит телом, али млад памећу. Стога је некадашње Душаново племство, осећајући ограничене способности Урошеве, покушавало да се отргне од централне власти. Српско средњовековно царство се тиме почело распадати и урушавати.

Међу одметнутим областима нашла се и Кроја са њеном околином, односно подручје данашње северне Албаније. Господари ове области били су чланови породице Кастриот, православни Срби који воде порекло од Бранила, управника Јањине, који је био Душанов савременик. Најпрослављенији члан ове српске породице је Ђурађ Кастриот Скендербег, кога данас Албанци сматрају својим националним јунаком.

Скендербег је рођен између 1403. и 1405. године, од оца Ивана Павловог Кастриота, унука кефалије Бранила, и мајке Војиславе, српске принцезе пореклом из Доњег Полога, данашња област Тетова. Иван и Војислава имали су још три сина, Станишу, Константина и Репоша. Њихова имена сведоче о њиховом пореклу, а нарочито поткрепљује монаховање Репошево у српском манастиру Хиландару, где се упокојио и где је сахрањен заједно са оцем Иваном. Кастриоти су, наиме, како то потврђује уговор из 1430. у Хиландару купили братствене уделе. Овај договор са игуманом Атанасијем омогућио им је склониште и боравак пред најездом Турака на њихову земљу.

Када су 1430. Османлије оформиле арбанашки санџак, Иванов син Ђурађ пада у заробљеништво. Он је тада примио ислам и добио име Скендербег, али своје порекло никада није заборавио. Да је писао и говорио српским језиком сведоче два његова писма сачувана у оквиру Monumenta Serbica. Скендербег је остао „одан” султану све до избијања угарско-турског рата 1442/44, када је искористио привремено расуло у Османском царству. Поново је успоставио власт у Кроји и вратио се вери родитеља, а према легенди побио је све оне који су то одбили.

Он ће наредне три деценије одолевати Турцима, јунаштвом толико чудесним да је ушло у српску епопеју. Скендербегов заштитни знак био је шлем са челенком у облику главе јарца. Та челенка постала је његов знак распознавања попут бивољих рогова кнеза Лазара. На исти начин је и његов шлем ушао у легенду, јер се у српском народу дуго сматрало да је глава јарца, која је често красила гусле, потекла управо од Скендербегове челенке. Био је савезник и пријатељ са деспотом Ђурђем Бранковићем, и путем рођачких веза са господарима Зете – Црнојевићима. Значајно је напоменути да је Скендербег рођачке везе успостављао претежно са припадницима српског племства, те да је код њега боравио и син Ђурђа Бранковића, Стефан, који се на Скендербегову иницијативу оженио ћерком Аријанта Комнена – Ангелином. Она је постала касније једна од значајних фигура у историји пречанских Срба, будући да је са синовима ктиторовала манастиру Крушедол, српском духовном седишту са друге стране Дунава. Скендербег је у то време био господар Скадра.

Уз помоћ Дубровчана, Млечића и Зете уз огромне жртве издржао је напад Турака. Уз крајеве Црнојевића и Скендербегове земље су остале ван домашаја турског султана. Такво стање се одржало све до Скендербегове смрти 1468. године. Те године његове области пале су под турску власт, а десет година касније и његово старо господство Кроја.

ПИШЕ: Мср историчар Александра Шуковић

ЛИТЕРАТУРА:

https://www.rastko.rs/rastko-al/istorija/tvukanovic-kastriot_l.php

https://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/gjovanovic-kastriot.php

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Slobodan-Boda-Markovic-300x249
Претходни чланак

Умро је редитељ Слободан Бода Марковић

IvanKlajn
Наредни чланак

Рођен је филолог, професор и академик Иван Клајн