Da se ne zaboraviZanimljivosti

SKADAR: Tragovi Srba u prošlosti i život srpskog naroda danas

Srbi su zbog stranih pritisaka, istorijske realnosti i bolje budućnosti 1913. godine odustali od Albanije. Ono što je preostalo od srpskog naroda u Albaniji zulumom je arnaućeno, beslovesno gonjeno da potisne ćirilicu i srpski jezik, rimokatoličeno do naših dana. Pretekli ostatak sateran je u sela kao u rezervate, duhovno obogaljen i nazvan pogrdnim imenima, sa zaprećenom kaznom ako se prisete imena srpskog. Srpska pravoslavna crkva u Albaniji pretopljena je u Albansku pravoslavnu crkvu, dok Grci preuzimaju srpske manastire a srpsku kulturnu baštinu upisuju kao svoju.

O preživelim Srbima u Albaniji, ponajpre onima iz Skadra, te njihovoj biblijskoj snazi da ne zaborave sebe i opet nauče jezik svojih otaca govori publicista i pisac Biljana Živković.

Kakve utiske nosite iz Skadra?

– Drevni Skadar je bio srpska prestonica od 490. do 1171. godine. Kada sam prvi put otišla u Skadar i kada sam se popela na drevni Skadar-grad, videla sam da njime stoluje jedna crkva. Ona je poluporušena, a bila je u turskim zlim vremenima pretvorena u džamiju. Minaret sagrađen u 15. veku odavno je porušen. Ta crkva je građena u ranom srednjem veku, a postoje istorijski zapisi o radovima u četrnaestom veku. Stari Skadar je površinom veći od Kalemegdana; njegovi potporni zidova imaju debljinu tri i po metra. Tamo su mi pokazali zgradu Vojne komande, njeni zidovi su debljine 3,23 metra. Skadar je imao svoje bunare, koji su bili ogromni i duboki. To je bio strateški grad, a bio je naš, srpski. Kada uđete u Skadar-tvrđavu, idete popločanim stazama, drevnim kamenjem.

Skadarska tvrđava, pogled na prestonu Sabornu crkvu Svetog Stefana

Skadarska tvrđava, pogled na prestonu Sabornu crkvu Svetog Stefana

Sa desne strane jednog hodnika, kao dela tvrđave, postoji zid gde je zazidana Gojkovica-mlada. Boraveći u Skadru Srbin o sebi mnogo toga nauči.

„Kako tade, tako i ostade, da i danas onđe ide hrana: Zarad čuda i zarad lijeka, koja žena ne ima mlijeka.ˮ Kraj pesme Zdanje Skadra

„Kako tade, tako i ostade,
da i danas onđe ide hrana:
Zarad čuda i zarad lijeka,
koja žena ne ima mlijeka.ˮ
Kraj pesme „Zidanje Skadraˮ (Spomenik u Skadru)

Kako su Vas životni putevi odveli u Skadar?

– U Beogradu je 2007. organizovan skup na kome su bili prisutni Srbi iz svih zemalja rasejanja. Ušla sam i upitala da li ima nekoga iz Albanije. Ustao je Pavle Jakoja Brajović, predsednik Udruženja Srba i Crnogoraca Morača–Rozafa iz Skadra. Bilo je to prvi put da su Srbi iz Albanije pozvani na jedan zvaničan skup u Srbiju. Tada smo se dogovorili za intervju o položaju Srba u Albaniji. Te 2007/2008. godine počela je sa radom Škola srpskog jezika u Skadru. Tada sam obećala da ću doći u Skadar da ih posetim. Otišla sam, a to tada nije bilo jednostavno. Bila sam gost srpske zajednice u Skadru pet dana. Kada sam se susrela sa Srbima iz Skadra, bila je to radost. Došao im je neko iz Beograda. Pisaće neko o njima!

Ko je držao časove iz srpskog jezika?

– Časove je držao profesor Svetozar Ćiraković, a njegovo ime pominjem sa posebnim poštovanjem. On je jedan od onih 27 profesora nikšićke gimnazije koji nisu hteli svojim učenicima da predaju „montenegrinskiˮ jezik, već su braneći srpski jezik dobili otkaze. Na Svetog Savu 2007. godine profesor Ćiraković je dobio novi zadatak. Pozvala ga je Mitropolija crnogorsko-primorska da posle 76 godina uči Srbe u Skadru da govore i pišu srpskim jezikom i pismom. Prisustvovala sam prvim časovima. To su bili trenuci od istorijskog značaja za njihovu budućnost.

Profesor Svetozar Ćiraković i učenici Škole srpskog jezika

Profesor Svetozar Ćiraković i učenici Škole srpskog jezika

Kakvi su bili uslovi za rad?

– Srpska škola u Skadru bila je smeštena u skromnoj prostoriji Udruženja Srba i Crnogoraca Morača–Rozafa. U školu su krenula deca sve tri konfesije, uzrasta od šest godina. Kasnije je napravljeno još pet-šest odeljenja, pristigle su velike grupe naših sunarodnika sredovečnog uzrasta. To su bila dečica kojima su roditelji rekli da idu u školu srpskog jezika da nauče jezik svojih „đedovaˮ. Deca su počela učenje srpskog jezika na latinici jer im je ćirilica bila potpuno nepoznata. Narednog leta kada je Školu srpskog jezika završavala prva generacija, otišla sam u Skadar. Naš narod nije imao ni knjige za decu na srpskom jeziku. Nekolicina nas u Beogradu se dogovorila da svakog đaka koji je uspešno savladao srpski jezik obradujemo poklonom.

To je bio dobar osnov za formiranje biblioteke?

– Ispostavilo se da jeste. Nismo prestajali da šaljemo knjige. Povezivali smo gradove i škole iz Srbije sa Skadrom. Danas biblioteka u Skadru raspolaže sa 2.500 knjiga. Obratila sam se osnovnim školama i gimnazijama po Srbiji. Ovom prilikom istakla bih doprinos Osnovne škole Vojvoda Mišić i profesorȃ Milene Isailović i Ljiljane Janković iz Beograda, koje su iz lične biblioteke darovala vredne knjige i novac. Osim biblioteka i škola iz Beograda, i škole iz Užica, Kragujevca, Čačka, Priboja na Limu, Obrenovca, Kikinde i još nekoliko gradova pomogle su osnivanje biblioteke u Skadru.

Da li je bilo nekih formalnih problema oko unosa knjiga u Albaniju?

– Nismo mogli da šaljemo knjige i udžbenike geografije i istorije jer je zabranjen njihov unos u Albaniju. Sakupljali smo dela srpske književnosti i udžbenike srpskog jezika, i knjige koje bi decu približile srpskoj istoriji i kulturi. Naravno, pazili smo da naše sunarodnike ne dovedemo u neprijatnu situaciju. Pažljivo smo radili da ne bismo uticali na prekid rada Škole srpskog jezika. Knjige smo odnosili u Beoprostorije Svetigore u Beogradu, koja je potom prevozila do Podgorice, a potom dalje do Skadra. Danas je to, zahvaljujući Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, prava književna riznica. Pre dve godine imala sam čast da tradicionalna manifestacija u Albaniji – Dani srpske kulture u Skadru – bude otvorena promocijom mojih knjiga, a upavo u toj biblioteci. Misiju škole, a uz nju i biblioteke, prepoznao je mitropolit Amfilohije Radović i pomogao njeno opremanje.

Šta ste videli od srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa u Albaniji, šta je do danas preostalo od starih vremena?

– Pomenula sam crkvu na Skadar-tvrđavi. Potom, obišla sam manastir na Belom Drimu, zadužbinu Jelene Balšić. Jedan potporni zid tog manastira i danas je opstao, okolo su grobovi srpskih kraljeva i velikaša. Pored tog potpornog zida nalaze se dva drevna hrasta. Crkva Svetog Jovana Krstitelja nalazi se blizu Skadra, a od ove godine u njoj bi trebalo da služe naši sveštenici zajedno sa albanskim. Ona je iz 11. ili 12. veka. Prisvojili su je rimokatolici i u njoj oni sada služe. Prvi korak SPC je bio da se omogući srpskim sveštencima da u toj našoj crkvi bogosluže zajedno za rimokatolicima. Nedaleko od Skadra je ruševina Manastira Svetih Srđa i Vaha, čiji je oltar oboren u Bojanu. Crkva je sazidana na mestu prastare bogomolje, a bila je i grobna crkva zetskih i raških kneževa i kraljeva: Mihaila, Bodina, Vladimira, Dobroslava, Gradine i Draginje. Kraljica Jelena Anžujska (1236–1314), poštujući starinu i značaj ove crkve, sagradila je sa sinovima, Dragutinom i Milutinom, 1290. godine novu crkvu na drevnom temelju. Njen ikonostas – tako kaže Ivan Jastrebov – nije vizantijski, nego srpski. Na 25 kilometara od Skadra postoji visoka kamena kula; to je deo utvrđenja nekog grada. Rekli su mi da je to srpsko nasleđe, a da je prisvojena od rimokatoličke crkve. Srpska groblja sa starosrpskim natpisima uglavnom su porušena. Srbi pokušavaju da sačuvaju nešto od preostalog.

Kako je došlo do davanja albanskih imena?

– Šezdesetih godina prošlog veka Srbi su od albanske vlade dobili mogućnost izbora nekog od 3.000 nesrpskih imena. Pitala sam Pavla Jakoju Brajovića šta znači njegovo srednje ime „Jakojaˮ? Objasnio mi je da je enverovska politika nalagala da se svakom Srbinu nametne ružno srednje ime, pogrdnog značenja na albanskom jeziku (smeće, stoka, životinja, nečist). To „Jakojaˮ, znači nešto kao smeće, otpad.

Kakav je dijahronijski gledano bio položaj srpskog naroda u Albaniji?

– Nad srpskim narodim u Albaniji se u kontinuitetu od Otomanskog carstva do 20. veka sprovodio genocid. Za vreme Envera Hodže ostvarene su genocidne namere. Zbog politika bolesnog jednoumlja niko u Albaniji do sada nije odgovarao. Kralj Zogu je vladao u prvoj polovini 20. veka, tačnije 1928–1939. godine. Zloglasni Zogu je izdao naredbu koja se pre svega odnosila na srpski narod i njegovu baštinu. Interesentano je da je grčki narod, iako pravoslavan, mnogo čega bio pošteđen. Naravno da nemam ništa protiv Grka, oni su naša pravoslavna braća. Ili mi Srbi nismo znali da se postavimo u nevremenu ili je Grčka u to vreme bila organizovanija i mudrija. Od 1933/34. godine kralj Zogu je naredio da se sruše srpske svetinje, ukinuo je srpske škole, naše kulturne institucije; tada je započeo nasrtaj na srpski nacionalni i duhovni identitet u Albaniji. Zatim je usledio drugi talas. To je duga komunističska despotija Envera Hodže, koji je vladao 1944–1985. godine. To je bio jezivi period za naš narod. Srbinu kome bi tada pronašli ikonu u kući sledila je kazna od 20 godina zatvora, a nekad su ih ubijali. Za krst u kući – 20 godina. Krsna slava u kući – 20 godina. Radio-prijemnik – 15 godina. Srbi više nisu imali svoje škole, a ni dodir sa svojim narodom. Živeli su u potpunom duhovnom mraku. Prof. dr Kaplan Burović, balkanolog, Albanac srpskog porekla, pre desetak godina vratio se pravoslavnoj veri. On argumentovano tvrdi, a svoju doktorsku tezu odbranio je u SAD, da je 75-80% stanovništva Albanije srpskog korena. Isto tako smatra da je 82% albanskog naroda na Kosovu i Metohiji srpskog porekla.

Ima i drugih primera?

– Srbi u Albaniji tiho prelaze u pravoslavlje kad im se za to ukaže prilika. Posle se venčavaju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Imate ljude koji su muslimani, Albanci, a znaju da su srpskog korena. Upoznala sam jednog divnog čoveka koji se zove Gano Mućić. On je jedan od ključnih ličnosti u Udruženju Morača–Rozafa. Ispričao mi je da je odrastao u selu blizu Vrake. Družio se sa Srbima. Dešavalo se da uđe u srpske kuće kada sveštenik osveštava vodicu. Kaže, znao je i njega pomilovati i blagosloviti. I još dodaje: „Čak i da ne znam da sam srpskog roda, srce bi me odalo. Zatreperim kada čujem srpsku pesmu! Najlepše su srpske pesme.ˮ I poče da peva: „Gde si dušo, gde si rano!ˮ

https://www.youtube.com/watch?v=bGohrDG1cHI

Toponimi u Albaniji su srpskog korena. Tamo ćete lako čuti za Velepolje, Širopolje, Taraboš, Brdanjolu… Oni koji su srpskog porekla znaju značenje ovih reči, oni koji nisu ne znaju, ali i dalje ih tako zovu. Savremeni albanski istoričari pišu da su Albanci autohtoni balkanski narod, poreklom – Iliri. Prof. dr Kaplan Burović piše da smo mi Srbi zapravo Iliri. I ne samo on. Šiptarski narod je stigao na naša vekovna područja mnogo pre cara Dušana. U Dušanovom zakoniku postoji član kojim se dozvoljava ispaša arnautskim plemenima. Dakle, bez prava na svojinu već samo za ispašu stoke.  Zbog toga i postoji jedan izraz za taj narod – „Malisoriˮ – koji u prevodu znači čuvari stada, stočari.

Srpske novine su 1912. godine štampale razglednice sa pozdravima Srpske vojske iz slobodnog Drača i srpskog Primorja. Da li ste posetili Drač?

– Enver Hodža je 1957. godine započeo rušiti pravoslavne svetinje. Prva svetinja koja je srušena u Albaniji bio je srpski pravoslavni Manastir Svetog Vlaha (Svetog Vlasija) u Draču, a poslednji njegov monah bio je Srbin. Razgovarala sam sa velikodostojnicima Albanske pravoslavne crkve. Oni su pre 14-15 godina dobili prvu duhovnu akademiju, do tada su se obrazovali u Grčkoj. Imaju oko 265 sveštenika, nemaju mnogo monaha, možda 10-15 monaha i jednu monahinju Rahilju, nastojateljicu Manastira Svetog Vlaha u Draču. Imaju pet vladika, od toga četiri episkopa su u Albaniji, dvojica su izvan zemlje. To je mlada crkva. Šta mislite na čijim temeljima je podignuta?! Na srpskim, na srpskom vekovnom nasleđu. Kada sam ih pitala o rušenju srpskom manastira u Draču, nisu želeli da komentarišu. Kada sam ih pitala za Jovana Vladimira i njegovo srpsko poreklo, ni to nisu želeli da komentarišu. Jedan od albanskih vladika je pre četiri godine prešao iz muhamedanstva u pravoslavlje. U tom novom, velelepnom manastiru u Draču nalazi se Duhovna akademija Albanske pravoslavne crkve, sirotište, konaci za 100 monaha. A ima samo jedna monahinja, što znači da ih država pomaže i podstiče. Inače, unazad 20 godina obnovili su 156 svetinja; od toga 56 svetinja je pod zaštitom albanske države.

Na stogodišnjicu proboja Solunskog fronta grobovi naših otaca u Albaniji su zatrveni, u Makedoniji zapušteni…?

– Oko Skadra postoje dva brda, jedno je Brdanjola, a drugo Taraboš. Na Brdanjoli je 1445. godine poginulo 18.000 srpskih branilaca Skadra od Turaka, a na Tarabošu je tokom Prvog i Drugog balkanskog rata stradalo 14.000 srpskih vojnika. Bila sam tamo na stogodišnjicu Prvog balkanskog rata. Posle jednog veka nekoliko autobusa srpske Patrijaršije, crnogorske Mitropolije, potom poklonika iz Beograda, krenulo je na pomen postradalima. Tada smo koračali po svetom brdu na kome su rasute kosti 14.000 naših predaka, postradalih u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Decembar mesec. Mitropolit Amfilohije služi sa sveštenstvom. Sa nama su bili i Srbi iz Albanije. Jedan Albanac je poklonio deo svog imanja, odnosno deo Brdanjole, kada je saznao da tu počivaju srpske kosti. Bili smo mokri do gole kože, služen je parastos. Sveće su gorele, vetar je brisao, pahulje su padale…

ZA UPIS SRPSKOG IMENA – 1.000 EVRA      

Želim da skrenem pažnju da se na našim pravoslavnim svetinjama u Albaniji uklanjaju natpisi na srpskom jeziku i postavljaju se grčki zapisi. Svetinja može biti rimokatolička, može biti i grčka, jedino ne sme biti srpska. Čak je postojala opasnost da na portalu Crkve Sv. Jovana Vladimira bude grčki natpis.

Po poslednjem popisu iz 2011. godine u Albaniji živi svega 3.560.000 stanovnika. Od toga 30% se izjašnjava da su nealbanskog porekla. Poslednji popis Srbi su bojkotovali; nisu želeli da se izjasne, bez obzira da li su Srbi rimokatolici, muhamedanci ili pravoslavni. Želeli su da budu Srbi, a tamo postoji zakon po kome ako se izjasnite da niste ono što piše u matičnim knjigama, bićete kažnjeni sa 1.000 evra. Inače, svaki Srbin u Albaniji koji bi hteo da upiše srpsko ime i prezime mora da plati oko 1.000 evra. Zato su Srbi bojktovali popis stanovništva jer ako se izjasne kao Srbi biće kažnjeni. I šta je uradila Grčka pravoslavna crkva? Zvanično je prisvojila sve popisane pravoslavne, govoreći da je tih 20% srpskog stanovništva Albanije – grčko. U Skadru i okolini živi oko 130.000 stanovnika, od toga njih 40 hiljada se izjašnjava da su srpskog roda. Kada bi bili slobodni da se izjasne kao Srbi, u Albaniji bi nas bilo i stvarno i statistički mnogo više.

RUŠILI SU I SKENDER-BEGOV SPOMENIK

Skender-beg je Đorđe Kastriot, sin Ivana Kastriota, potonjeg zadužbinara Hilandara, pravoslavnog Srbina. Skender-beg je imao interesantu istoriju, bio je srpski junak, branitelj pravoslavlja. Veliki borac plemenite krvi iz 15. veka, iznad svega pravoslavni hrišćanin. Sticajem nesrećnih okolnosti bio je nekoliko godina poturčen i u Turskoj zatočen. Pobegao je svojoj srpskoj zemlji. On se 30 godina borio za interese srpskog naroda. Njegov otac i brat sahranjeni su u Hilandaru. Repoš Kastriot, brat Đorđa Kastriota i njihov otac sahranjeni su u akrosolijumu, uz severni zid priprate kralja Milutina u Sabornoj hilandarskoj crkvi. Južno od manastira, na oko 1,5 km, nalaze se ruševine tzv. Arbanaškog pirga, koji su Kastrioti izgradili, pošto su dobili adelfate (prava da se nasele na Svetoj Gori). Postoji jedna povelja kojom su Skender-begov otac i brat ostavili na uzdarje građevine u Hilandaru. Kada su pre nekoliko godina Albanci saznali da je Skender-beg Srbin i videli dokumenta, srušili su mu spomenik i uklonili ga. Kasnije su ga vratili jer cilj im je prisvojiti tuđu zemlju, slavu i istoriju. U Skadru postoji muzej raznih zbirki; tu ćete videti štitove, koplja, novac, zastave… Sve je srpsko. Videćete novac Nemanjića, zastave Vojisavljevića, obeležja Bodina, a kustos će vas uveravati kako je to „albansko”! Pričaće o Rozafi, a ne o Gojkovici-mladoj, o trojici albanske braće koja grade Skadar na Bojani.

1.500 UČENIKA OBNOVLJENE SRPSKE ŠKOLE

– Prof. Svetozar Ćiraković uspio je za godinu dana rada mini škole srpskog jezika ostvariti zavidne rezulate. Danas ova deca govore srpski jezik kao Vi i ja. Preko 1.500 učenika do sada je prošlo kroz školu. Uporedo je stasavala i crkva u Vraki, jedina novoizgrađena srpska crkva u Albaniji, građena sredstvima Srpske pravoslavne crkve i uz pomoć Albanske pravoslavne crkve. Monasi iz manastira Podmaine iz Morače redovno su odlazili da služe liturgije za velike praznike. Dve godine posle osnivanja Škole srpskog jezika služena je prva liturgija u Crkvi Sv. Trojice u Vraki, na Duhove. Prisustvovala sam prvom bogosluženju monaha i sveštenstva Mitropolije crnogorsko-primorske u Albaniji posle 76 godina. U Crkvi Svete Trojice na Svetu Trojicu. U novoizgrađenoj crkvi služili su srpski sveštenici, mada je Albanska pravoslavna crkva zahtevala da ona preuzma dalje služenje i sve druge oblasti. Koliko znam, u Crkvi Sv. Trojice u Vraki danas služe albanski pravoslavni sveštenici.

ZEMLJA SVETOG JOVANA VLADIMIRA

Možete li nam nešto reći o Svetom Jovanu Vladimiru, prvom svetom srpskom kralju sa prostora Albanije?

– Pre dve godine bila sam u Elbasanu na Dan Svetog Jovana Vladimira, a povodom 1.000 godina od njegovog upokojenja. Sveti Jovan Vladimir je vladao 980–1016. godine. Duklja je srpska ranosrednjovekovna država koja se poklapa sa današnjom, malo proširenijom, Crnom Gorom. Jovan Vladimir je sin srpskog kneza Petrislava, prvog potvrđenog arhonta Dioklitije u 10. veku. Prema Barskom rodoslovu, nakon smrti Petrislava „dioklitijski tron je nasledio sin Vladimir, veoma mlad i uoči samog rata sa bugarskim carem Samuilom”. Knez Vladimir je lako savladao ratne i viteške veštine i uporedo je stekao zavidnu kulturu i obrazovanje za tadašnje prilike. Oblast kojom je upravljao nakon očeve smrti zvala se Krajina i zauzimala je prostor između Skadarskog jezera i Jadranskog mora, reka Bojane i Crmnice. Po predanju, Vladimirov dvor se nalazio na brdu Kraljič kod sela Koštanjica, blizu Skadarskog jezera, u predelu zvanom Krajina na jugoistoku Crne Gore. U blizini Kraljiča nalaze se ostaci Crkve Prečiste Krajinske, koja je postojala u Vladimirovo vreme. Kada je 998. godine car Samuilo osvojio teritorije kojima je upravljao Jovan Vladimir, Samuilo ga je uhapsio i sproveo u zatočeništvo u prestonu Prespu. Prema nekim izvorima, Jovan Vladimir je sebe žrtvovao govoreći vojsci da je bolje da prinese svoju glavu za zemlju i vojsku nego da izgine i vojska i narod. U Prespi se desio susret mladog Jovana Vladimira, kralja zatočenika, i Kosare, Samuilove kćerke. Ovaj susret odrediće sudbinu princeze Kosare i srpskog dukljanskog kralja Jovana Vladimira.

https://www.youtube.com/watch?v=Lfu4eFojHqc

U Prespi Samuilo daje Vladimiru Kosaru za ženu i vraća mu državu. Jovan Vladimir je vladao više od 18 godina, a osim Zete i Duklje, dobio je od cara Samuila oblast Drača (područje današnje Albanije) i Travuniju (delove južne Dalmacije i današnje Hercegovine, širi prostor Trebinja). Posle propasti Samuilove vojske 1012. godine novi vladar postaje Vladislav. On je odlučio da ukloni Jovana Vladimira. Pozvao ga je u Prespu, a kao potvrdu sigurnosti poslao je krst nad kojim se zakleo u svoju miroljubivost. Odrubio mu je glavu na prevaru u Prespi (22. maja) 4. juna 1016. godine. Vladimirovo počivalište bilo je u Prespi, mestu ljubavi i stradanja. Danas njegove mošti počivaju u Tirani u Blagoveštenjskoj crkvi. Po riečima sveštenika Jovana Plamenca, deo lobanje je u bugarskom manastiru Zografu na Svetoj Gori Atonskoj; jedna svečeva podlakatna kost čuva se u Crkvi Svetog Nikole Bolničkog u Ohridu, a druga je u Sabornoj crkvi Hristovog Vaskrsenja u središtu Tirane; u Istorijskom narodnom muzeju u Tirani, zajedno sa rebrom Svetog Kozme nalaze se dijelovi lakta, noge i glave Jovana Vladimira, a u Onufri muzeju u Beratu njegova karlična kost. Jednom godišnje, na Dan Svetog Jovana Vladimira, iznose se svete mošti u litiji i prenose se do Elbasana i Crkve Sv. Jovana Vladimira. Tu se služi svenoćno bdenije i liturgija. Potom se mošti vraćaju u Blagoveštenjsku crkvu u Tiranu.

RAZGOVARAO: Goran Lučić

Izvor: http://slobodnahercegovina.com

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

world-3350840_960_720
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

dimitrije putnikovic
Naredni članak

Umro je osnivač Pedagoškog muzeja u Beogradu Dimitrije Putniković