Да се не заборавиЗанимљивости

СКАДАР: Трагови Срба у прошлости и живот српског народа данас

Срби су због страних притисака, историјске реалности и боље будућности 1913. године одустали од Албаније. Оно што је преостало од српског народа у Албанији зулумом је арнаућено, бесловесно гоњено да потисне ћирилицу и српски језик, римокатоличено до наших дана. Претекли остатак сатеран је у села као у резeрвате, духовно обогаљен и назван погрдним именима, са запрећеном казном ако се присете имена српског. Српска православна црква у Албанији претопљена је у Албанску православну цркву, док Грци преузимају српске манастире a српску културну баштину уписују као своју.

О преживелим Србима у Албанији, понајпре онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче језик својих отаца говори публициста и писац Биљанa Живковић.

Какве утиске носите из Скадра?

– Древни Скадар је био српска престоница од 490. до 1171. године. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град, видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турским злим временима претворeна у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у четрнаестом веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра. Тамо су ми показали зграду Војне команде, њени зидови су дебљине 3,23 метра. Скадар је имао своје бунаре, који су били огромни и дубоки. То је био стратешки град, а био је наш, српски. Када уђете у Скадар-тврђаву, идете поплочаним стазама, древним камењем.

Скадарска тврђава, поглед на престону Саборну цркву Светог Стефана

Скадарска тврђава, поглед на престону Саборну цркву Светог Стефана

Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Боравећи у Скадру Србин о себи много тога научи.

„Како таде, тако и остаде, да и данас онђе иде храна: Зарад чуда и зарад лијека, која жена не има млијека.ˮ Крај песме Здање Скадра

„Како таде, тако и остаде,
да и данас онђе иде храна:
Зарад чуда и зарад лијека,
која жена не има млијека.ˮ
Крај песме „Зидање Скадраˮ (Споменик у Скадру)

Како су Вас животни путеви одвели у Скадар?

– У Београду је 2007. организован скуп на коме су били присутни Срби из свих земаља расејања. Ушла сам и упитала да ли има некога из Албаније. Устао је Павле Јакоја Брајовић, председник Удружења Срба и Црногораца Морача–Розафа из Скадра. Било је то први пут да су Срби из Албаније позвани на један званичан скуп у Србију. Тада смо се договорили за интервју о положају Срба у Албанији. Те 2007/2008. године почела је са радом Школа српског језика у Скадру. Тада сам обећала да ћу доћи у Скадар да их посетим. Отишла сам, а то тада није било једноставно. Била сам гост српске заједнице у Скадру пет дана. Када сам се сусрела са Србима из Скадра, била је то радост. Дошао им је неко из Београда. Писаће неко о њима!

Ко је држао часове из српског језика?

– Часове је држао професор Светозар Ћираковић, а његово име помињем са посебним поштовањем. Он је један од оних 27 професора никшићке гимназије који нису хтели својим ученицима да предају „монтенегринскиˮ језик, већ су бранећи српски језик добили отказе. На Светог Саву 2007. године професор Ћираковић је добио нови задатак. Позвала га је Митрополија црногорско-приморска да после 76 година учи Србе у Скадру да говоре и пишу српским језиком и писмом. Присуствовала сам првим часовима. То су били тренуци од историјског значаја за њихову будућност.

Професор Светозар Ћираковић и ученици Школе српског језика

Професор Светозар Ћираковић и ученици Школе српског језика

Какви су били услови за рад?

– Српска школа у Скадру била је смештена у скромној просторији Удружења Срба и Црногораца Морача–Розафа. У школу су кренула деца све три конфесије, узраста од шест година. Касније је направљено још пет-шест одељења, пристигле су велике групе наших сународника средовечног узраста. То су била дечица којима су родитељи рекли да иду у школу српског језика да науче језик својих „ђедоваˮ. Деца су почела учење српског језика на латиници јер им је ћирилица била потпуно непозната. Наредног лета када је Школу српског језика завршавала прва генерација, отишла сам у Скадар. Наш народ није имао ни књиге за децу на српском језику. Неколицина нас у Београду се договорила да сваког ђака који је успешно савладао српски језик обрадујемо поклоном.

То је био добар основ за формирање библиотеке?

– Испоставило се да јесте. Нисмо престајали да шаљемо књиге. Повезивали смо градове и школе из Србије са Скадром. Данас библиотека у Скадру располаже са 2.500 књига. Обратила сам се основним школама и гимназијама по Србији. Овом приликом истакла бих допринос Основне школе Војвода Мишић и професорȃ Милене Исаиловић и Љиљане Јанковић из Београда, које су из личне библиотеке даровала вредне књиге и новац. Осим библиотека и школа из Београда, и школе из Ужица, Крагујевца, Чачка, Прибоја на Лиму, Обреновца, Кикинде и још неколико градова помогле су oснивање библиотеке у Скадру.

Да ли је било неких формалних проблема око уноса књига у Албанију?

– Нисмо могли да шаљемо књиге и уџбенике географије и историје јер је забрањен њихов унос у Албанију. Сакупљали смо дела српске књижевности и уџбенике српског језика, и књиге које би децу приближиле српској историји и култури. Наравно, пазили смо да наше сународнике не доведемо у непријатну ситуацију. Пажљиво смо радили да не бисмо утицали на прекид рада Школе српског језика. Књиге смо односили у Беопросторије Светигоре у Београду, која је потом превозила до Подгорице, а потом даље до Скадра. Данас је то, захваљујући Митрополији црногорско-приморској, права књижевна ризница. Пре две године имала сам част да традиционална манифестација у Албанији – Дани српске културе у Скадру – буде отворена промоцијом мојих књига, а упаво у тој библиотеци. Мисију школе, а уз њу и библиотеке, препознао је митрополит Амфилохије Радовић и помогао њено опремање.

Шта сте видели од српског културног и духовног наслеђа у Албанији, шта је до данас преостало од старих времена?

– Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови српских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста. Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римокатолици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући српским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римокатолицима. Недалеко од Скадра је рушевина Манастира Светих Срђа и Ваха, чији је олтар оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236–1314), поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски. На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Рекли су ми да је то српско наслеђе, а да је присвојена од римокатоличке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена. Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог.

Како је дошло до давања албанских имена?

– Шездесетих година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена. Питала сам Павла Јакоју Брајовића шта значи његово средње име „Јакојаˮ? Објаснио ми је да је енверовска политика налагала да се сваком Србину наметне ружно средње име, погрдног значења на албанском језику (смеће, стока, животиња, нечист). То „Јакојаˮ, значи нешто као смеће, отпад.

Какав је дијахронијски гледано био положај српског народа у Албанији?

– Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније 1928–1939. године. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину. Интересентано је да је грчки народ, иако православан, много чега био поштеђен. Наравно да немам ништа против Грка, они су наша православна браћа. Или ми Срби нисмо знали да се поставимо у невремену или је Грчка у то време била организованија и мудрија. Од 1933/34. године краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија Енвера Хоџе, који је владао 1944–1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио-пријемник – 15 година. Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Проф. др Каплан Буровић, балканолог, Албанац српског порекла, пре десетак година вратио се православној вери. Он аргументовано тврди, а своју докторску тезу одбранио је у САД, да је 75-80% становништва Албаније српског корена. Исто тако сматра да је 82% албанског народа на Косову и Метохији српског порекла.

Има и других примера?

– Срби у Албанији тихо прелазе у православље кад им се за то укаже прилика. После се венчавају у Српској православној цркви. Имате људе који су муслимани, Албанци, а знају да су српског корена. Упознала сам једног дивног човека који се зове Гано Мућић. Он је један од кључних личности у Удружењу Морача–Розафа. Испричао ми је да је одрастао у селу близу Враке. Дружио се са Србима. Дешавало се да уђе у српске куће када свештеник освештава водицу. Каже, знао је и њега помиловати и благословити. И још додаје: „Чак и да не знам да сам српског рода, срце би ме одало. Затреперим када чујем српску песму! Најлепше су српске песме.ˮ И поче да пева: „Где си душо, где си рано!ˮ

Топоними у Албанији су српског корена. Тамо ћете лако чути за Велепоље, Широпоље, Тарабош, Брдањолу… Они који су српског порекла знају значење ових речи, они који нису не знају, али и даље их тако зову. Савремени албански историчари пишу да су Албанци аутохтони балкански народ, пореклом – Илири. Проф. др Каплан Буровић пише да смо ми Срби заправо Илири. И не само он. Шиптарски народ је стигао на наша вековна подручја много пре цара Душана. У Душановом законику постоји члан којим се дозвољава испаша арнаутским племенима. Дакле, без права на својину већ само за испашу стоке.  Због тога и постоји један израз за тај народ – „Малисориˮ – који у преводу значи чувари стада, сточари.

Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Српске војске из слободног Драча и српског Приморја. Да ли сте посетили Драч?

– Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни Манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу Манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква. Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! На српским, на српском вековном наслеђу. Када сам их питала о рушењу српском манастира у Драчу, нису желели да коментаришу. Када сам их питала за Јована Владимира и његово српско порекло, ни то нису желели да коментаришу. Један од албанских владика је пре четири године прешао из мухамеданства у православље. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. А има само једна монахиња, што значи да их држава помаже и подстиче. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

На стогодишњицу пробоја Солунског фронта гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени…?

– Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 српских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 српских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. После једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда, кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Децембар месец. Митрополит Амфилохије служи са свештенством. Са нама су били и Срби из Албаније. Један Албанац је поклонио део свог имања, односно део Брдањоле, када је сазнао да ту почивају српске кости. Били смо мокри до голе коже, служен је парастос. Свеће су гореле, ветар је брисао, пахуље су падале…

ЗА УПИС СРПСКОГ ИМЕНА – 1.000 ЕВРА      

Желим да скренем пажњу да се на нашим православним светињама у Албанији уклањају натписи на српском језику и постављају се грчки записи. Светиња може бити римокатоличка, може бити и грчка, једино не сме бити српска. Чак је постојала опасност да на порталу Цркве Св. Јована Владимира буде грчки натпис.

По последњем попису из 2011. године у Албанији живи свега 3.560.000 становника. Од тога 30% се изјашњава да су неалбанског порекла. Последњи попис Срби су бојкотовали; нису желели да се изјасне, без обзира да ли су Срби римокатолици, мухамеданци или православни. Желели су да буду Срби, а тамо постоји закон по коме ако се изјасните да нисте оно што пише у матичним књигама, бићете кажњени са 1.000 евра. Иначе, сваки Србин у Албанији који би хтео да упише српско име и презиме мора да плати око 1.000 евра. Зато су Срби бојктовали попис становништва јер ако се изјасне као Срби биће кажњени. И шта је урадила Грчка православна црква? Званично је присвојила све пописане православне, говорећи да је тих 20% српског становништва Албаније – грчко. У Скадру и околини живи око 130.000 становника, од тога њих 40 хиљада се изјашњава да су српског рода. Када би били слободни да се изјасне као Срби, у Албанији би нас било и стварно и статистички много више.

РУШИЛИ СУ И СКЕНДЕР-БЕГОВ СПОМЕНИК

Скендер-бег је Ђорђе Кастриот, син Ивана Кастриота, потоњег задужбинара Хиландара, православног Србина. Скендер-бег је имао интересанту историју, био je српски јунак, бранитељ православља. Велики борац племените крви из 15. века, изнад свега православни хришћанин. Стицајем несрећних околности био је неколико година потурчен и у Турској заточен. Побегао је својој српској земљи. Он се 30 година борио за интересе српског народа. Његов отац и брат сахрањени су у Хиландару. Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота и њихов отац сахрањени су у акросолијуму, уз северни зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви. Јужно од манастира, на око 1,5 км, налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга, који су Кастриоти изградили, пошто су добили аделфате (права да се населе на Светој Гори). Постоји једна повеља којом су Скендер-бегов отац и брат оставили на уздарје грађевине у Хиландару. Када су пре неколико година Албанци сазнали да је Скендер-бег Србин и видели документа, срушили су му споменик и уклонили га. Касније су га вратили јер циљ им је присвојити туђу земљу, славу и историју. У Скадру постоји музеј разних збирки; ту ћете видети штитове, копља, новац, заставе… Све је српско. Видећете новац Немањића, заставе Војисављевића, обележја Бодина, а кустос ће вас уверавати како је то „албанско”! Причаће о Розафи, а не о Гојковици-младој, о тројици албанске браће која граде Скадар на Бојани.

1.500 УЧЕНИКА ОБНОВЉЕНЕ СРПСКЕ ШКОЛЕ

– Проф. Светозар Ћираковић успио је за годину дана рада мини школе српског језика остварити завидне резулате. Данас ова деца говоре српски језик као Ви и ја. Преко 1.500 ученика до сада је прошло кроз школу. Упоредо је стасавала и црква у Враки, једина новоизграђена српска црква у Албанији, грађена средствима Српске православне цркве и уз помоћ Албанске православне цркве. Монаси из манастира Подмаине из Мораче редовно су одлазили да служе литургије за велике празнике. Две године после оснивања Школе српског језика служена је прва литургија у Цркви Св. Тројице у Враки, на Духове. Присуствовала сам првом богослужењу монаха и свештенства Митрополије црногорско-приморске у Албанији после 76 година. У Цркви Свете Тројице на Свету Тројицу. У новоизграђеној цркви служили су српски свештеници, мада је Албанска православна црква захтевала да она преузма даље служење и све друге области. Колико знам, у Цркви Св. Тројице у Враки данас служе албански православни свештеници.

ЗЕМЉА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом српском краљу са простора Албаније?

– Пре две године била сам у Елбасану на Дан Светог Јована Владимира, а поводом 1.000 година од његовог упокојења. Свети Јован Владимир је владао 980–1016. године. Дукља је српска раносредњовековна држава која се поклапа са данашњом, мало проширенијом, Црном Гором. Јован Владимир је син српског кнеза Петрислава, првог потврђеног архонта Диоклитије у 10. веку. Према Барском родослову, након смрти Петрислава „диоклитијски трон је наследио син Владимир, веома млад и уочи самог рата са бугарским царем Самуилом”. Кнез Владимир је лако савладао ратне и витешке вештине и упоредо је стекао завидну културу и образовање за тадашње прилике. Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању, Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци Цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време. Када је 998. године цар Самуило освојио територије којима је управљао Јован Владимир, Самуило га је ухапсио и спровео у заточеништво у престону Преспу. Према неким изворима, Јован Владимир је себе жртвовао говорећи војсци да је боље да принесе своју главу за земљу и војску него да изгине и војска и народ. У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и српског дукљанског краља Јована Владимира.

У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња). После пропасти Самуилове војске 1012. године нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви. По риечима свештеника Јована Пламенца, део лобање је у бугарском манастиру Зографу на Светој Гори Атонској; једна свечева подлакатна кост чува се у Цркви Светог Николе Болничког у Охриду, а друга је у Саборној цркви Христовог Васкрсења у средишту Тиране; у Историјском народном музеју у Тирани, заједно са ребром Светог Козме налазе се дијелови лакта, ноге и главе Јована Владимира, а у Онуфри музеју у Берату његова карлична кост. Једном годишње, на Дан Светог Јована Владимира, износе се свете мошти у литији и преносе се до Елбасана и Цркве Св. Јована Владимира. Ту се служи свеноћно бденије и литургија. Потом се мошти враћају у Благовештењску цркву у Тирану.

РАЗГОВАРАО: Горан Лучић

Извор: http://slobodnahercegovina.com

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

world-3350840_960_720
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

dimitrije putnikovic
Наредни чланак

Умро је оснивач Педагошког музеја у Београду Димитрије Путниковић