AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

SIBE MILIČIĆ

G. Sibe Miličić je jedna od vrlo poznatih beogradskih ličnosti. Oni koji imaju tu slabost (ili vrlinu) da pre ručka učine svoju malu šetnju korzom, od Akademije do Moskve, mogu skoro uvek sresti visoku i snažnu priliku našeg pesnika, nasmejanu, glatko izbrijanu, malo namaknutog šešira na oči, kako se ruku pod ruku sa nekim svojim prijateljem šeta. Pažljiv posmatrač može odmah primetiti da g. Miličić ima ogroman broj poznanstava: njegov šešir je stalno u poslu. Svuda oko njega osmesi, prijateljski pozdravi. Nešto zdravo i radosno prati celu njegovu pojavu u stopu. Još jedan detalj: pesnik „Knjige radosti” – ne puši.

[…]

G. Sibe Miličić rođen je 3. aprila 1886. godine u Brusju, na ostrvu Hvaru, u jednoj skromnoj porodici vinogradara i ribara. Osnovnu školu svršava u rodnom mestu, a prva četiri razreda gimnazije privatno, u Hvaru, kod svoga rođaka popa pri hrvatskoj sabornoj crkvi. Peti razred upisuje u kotorskoj gimnaziji, odakle biva isteran zbog nemira i karikiranja profesora. Odatle odlazi u dubrovačku gimnaziju, odakle u 1903. godini biva takođe isteran zbog demonstracija za Srbiju i socijalističkih ubeđenja. Najzad, u 1905. završava gimnaziju u Zadru (ovo je bila prva hrvatska matura u Zadru). Upisuje se zatim na Universitet u Beogradu, gde ostaje dve godine, posle čega prelazi u Italiju, Firencu i Rim, da bi se onda ponovo, posle izvesnog vremena, vratio u Beč i tamo položio profesorski ispit (romanistika i slavistika) i doktorat za romanistiku. U 1911. odlazi u Dubrovnik kao suplent, odakle zbog učešća u đačkim demonstracijama još iste godine kreće za Srbiju. U 1912. god. g. Miličić je profesor u II beogradskoj gimnaziji. U to doba pada i njegov put u Pariz. To je prva polovina.

Druga počinje ratom. G. Miličić ulazi u rat kao dobrovoljac u 3. artiljerijski puk Dunavske divizije. Sve do jula 1915. ostaje u puku, kada, Dunavom preko Prahova, biva poslan u Rusiju da tamo organizuje traženje dobrovoljaca. Avantura nastaje… Tražeći dobrovoljce, g. Miličić prelazi unakrst veliku Rusiju, ide čak do Sibira i Vladivostoka i vraća se do Odese i Moskve. Onda, svršivši tu posao, on odlazi preko Švedske, Norveške, Engleske, Francuske i Italije na Krf, gde uzima sto oficira potrebnih za formiranje Jugoslovenske divizije, pa se istim putem vraća u Rusiju. Zajedno sa novoosnovanom divizijom učestvuje u borbama u Dobrudži. Za vreme Revolucije od 1917. kreće se sa prvom brigadom Dobrovoljačke divizije, pa preko Arhangelska, Severnim ledenim morem do Engleske, a odatle preko Francuske i Italije dolazi na Solunski front. I sve te peripetije g. Miličić prolazi u činu kaplara, podnarednika i narednika. Bezbroj opasnosti, kojima se izlagao, donele su ova odlikovanja: zlatnu i srebrnu Medalju za hrabrost, ruski Orden Sv. Stanislava III stepena i češki Legionarski orden.

U maju 1918. na interveniciju Jugoslovenskog odbora biva oslobođen vojske i upućen u Rim, na političku dužnost. Marta 1919. postaje pomoćnik sekretara prve jugoslovenske izložbe u Parizu – na kojoj i sâm prvi put izlaže slike i crteže. Posle rata se nastanjuje stalno u Beogradu, kao profesor u ostavci. Kako je jedno vreme bio i sekretar Ministarstva spoljnih poslova, to kao takav živi sada u penziji.

***

– Posle Dostojevskog ja ne znam nijednog velikog pisca koji bi mogao imati njegov značaj. Na primer, vi u skandinavskoj literaturi nemate velikih ljudi, duhova koji bi izlazili iz svojih malenih ličnih preokupacija i kretali se ka sveopštem, ka ljudskom, kao što je to slučaj sa Dostojevskim, Balzakom, Stendalom, Gogoljem…

– […] A delo, to je celokupan rad jednog čoveka, njegovo tumačenje svega oko sebe, njegov potpuni i završni pogled na svet. Takvog dela, svesnog i čistog, nije još bilo u našoj literaturi, pa ni od onih o kojima se kao takvima govori. Najveća anomalija u našoj literaturi ipak je ta da su pisci kulturniji od njihovih kritičara. Dok pisci žive u jednom stalnom traženju, dotle kritičari žive od stvari koje su već prožvakane i sažvakane na svim universitetima, i sa tim merilom mere svako pa i najnovije delo, koje je još u protoplazmi, ako se tako može reći. Najposle, mogu da kažem da se kod nas ni pisci, ni kritičari (ako ih ima; jer ja za njih ne znam, sem nekih starijih i uglednijih kulturnih radnika) ne odnose sa ljubavlju i iskrenošću prema literaturi, već su vođeni malim, sitnim strahom da jedan ne preskoči drugog i ne zauzme mesto koje je on u svojoj ambiciji za sebe bio oktroisao.

– Moj način rada? Evo ga. Priču uvek zamislim celu, potpuno, sa potpunim završetkom, i retko ga menjam u toku rada. Situacije izlaze u samom radu svojim tokom, vezane jednim logičnim zbivanjem skrivene psihologije. Stvari pišem direktno, brzo, a kada su napisane, ja ih ostavim na duže vremena i pređem na drugu stvar, dok potpuno ne izađem iz osećanja one prve, napisane stvari. Tako, drugi put, a često i treći i četvrti pre štampanja ja je prepisujem, učvršćujem, završavam, dok mi se, prema sposobnosti u kojoj se sada nalazim, čitava stvar ne učini završena.

– Do sada sam obrađivao lirsku poeziju iz više razloga, a najviše zbog razloga što Vam ga navedoh kada sam govorio o tome zašto sam tek sada počeo da pišem priče; a to je i stoga što je lirska poezija često puta jedan crtež, jedna sličica, jedan trenutni odblesak nekog momentalnog duševnog stanja. – Lične nesreće nisu nikada interesirale moje stvaranje, jer su mi se pesnici, koji su se tužili na nesreću zbog neuspeha kod žena, ili na neuspehe druge prirode, činili uvek kao prosjaci koji ukazuju svoje rane da bi kod prolaznika izmolili milosti. Tragika pojedinca je samo onda velika kada je ona u isto vreme tragika čovečanstva. Inače postaje lična jadikovka. To mi je nerazumljivo baš kod nekih mlađih pisaca, koji su došli do najvećeg glasa, baš na osnovu izraza o svome bednom socijalnom položaju.

– O rasnom izrazu mogu da kažem samo to da iz svakog velikog pisca, bez njegove volje, izbija rasa, i da traženje rasnog u sebi samom nije ništa drugo nego osećanje praznine i nedostatka baš toga rasnog u sebi.

  1. oktobar 1926.

 

Izvor: Ćosić 2012: Branimir Ćosić, „Sibe Miličić”, u: Deset pisaca – deset razgovora, Beograd: „Službeni glasnik”, str. 39–47.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Prethodni članak

Umro je istoričar umetnosti i likovni kritičar Zoran Markuš

Naredni članak

Umro je reditelj, glumac i pedagog Bratislav Bata Miladinović