АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СИБЕ МИЛИЧИЋ

Г. Сибе Миличић је једна од врло познатих београдских личности. Они који имају ту слабост (или врлину) да пре ручка учине своју малу шетњу корзом, од Академије до Москве, могу скоро увек срести високу и снажну прилику нашег песника, насмејану, глатко избријану, мало намакнутог шешира на очи, како се руку под руку са неким својим пријатељем шета. Пажљив посматрач може одмах приметити да г. Миличић има огроман број познанстава: његов шешир је стално у послу. Свуда око њега осмеси, пријатељски поздрави. Нешто здраво и радосно прати целу његову појаву у стопу. Још један детаљ: песник „Књиге радости” – не пуши.

[…]

Г. Сибе Миличић рођен је 3. априла 1886. године у Брусју, на острву Хвару, у једној скромној породици виноградара и рибара. Основну школу свршава у родном месту, а прва четири разреда гимназије приватно, у Хвару, код свога рођака попа при хрватској саборној цркви. Пети разред уписује у которској гимназији, одакле бива истеран због немира и карикирања професора. Одатле одлази у дубровачку гимназију, одакле у 1903. години бива такође истеран због демонстрација за Србију и социјалистичких убеђења. Најзад, у 1905. завршава гимназију у Задру (ово је била прва хрватска матура у Задру). Уписује се затим на Университет у Београду, где остаје две године, после чега прелази у Италију, Фиренцу и Рим, да би се онда поново, после извесног времена, вратио у Беч и тамо положио професорски испит (романистика и славистика) и докторат за романистику. У 1911. одлази у Дубровник као суплент, одакле због учешћа у ђачким демонстрацијама још исте године креће за Србију. У 1912. год. г. Миличић је професор у II београдској гимназији. У то доба пада и његов пут у Париз. То је прва половина.

Друга почиње ратом. Г. Миличић улази у рат као добровољац у 3. артиљеријски пук Дунавске дивизије. Све до јула 1915. остаје у пуку, када, Дунавом преко Прахова, бива послан у Русију да тамо организује тражење добровољаца. Авантура настаје… Тражећи добровољце, г. Миличић прелази унакрст велику Русију, иде чак до Сибира и Владивостока и враћа се до Одесе и Москве. Онда, свршивши ту посао, он одлази преко Шведске, Норвешке, Енглеске, Француске и Италије на Крф, где узима сто официра потребних за формирање Југословенске дивизије, па се истим путем враћа у Русију. Заједно са новооснованом дивизијом учествује у борбама у Добруџи. За време Револуције од 1917. креће се са првом бригадом Добровољачке дивизије, па преко Архангелска, Северним леденим морем до Енглеске, а одатле преко Француске и Италије долази на Солунски фронт. И све те перипетије г. Миличић пролази у чину каплара, поднаредника и наредника. Безброј опасности, којима се излагао, донеле су ова одликовања: златну и сребрну Медаљу за храброст, руски Орден Св. Станислава III степена и чешки Легионарски орден.

У мају 1918. на интервеницију Југословенског одбора бива ослобођен војске и упућен у Рим, на политичку дужност. Марта 1919. постаје помоћник секретара прве југословенске изложбе у Паризу – на којој и сâм први пут излаже слике и цртеже. После рата се настањује стално у Београду, као професор у оставци. Како је једно време био и секретар Министарства спољних послова, то као такав живи сада у пензији.

***

– После Достојевског ја не знам ниједног великог писца који би могао имати његов значај. На пример, ви у скандинавској литератури немате великих људи, духова који би излазили из својих малених личних преокупација и кретали се ка свеопштем, ка људском, као што је то случај са Достојевским, Балзаком, Стендалом, Гогољем…

– […] А дело, то је целокупан рад једног човека, његово тумачење свега око себе, његов потпуни и завршни поглед на свет. Таквог дела, свесног и чистог, није још било у нашој литератури, па ни од оних о којима се као таквима говори. Највећа аномалија у нашој литератури ипак је та да су писци културнији од њихових критичара. Док писци живе у једном сталном тражењу, дотле критичари живе од ствари које су већ прожвакане и сажвакане на свим университетима, и са тим мерилом мере свако па и најновије дело, које је још у протоплазми, ако се тако може рећи. Најпосле, могу да кажем да се код нас ни писци, ни критичари (ако их има; јер ја за њих не знам, сем неких старијих и угледнијих културних радника) не односе са љубављу и искреношћу према литератури, већ су вођени малим, ситним страхом да један не прескочи другог и не заузме место које је он у својој амбицији за себе био октроисао.

– Мој начин рада? Ево га. Причу увек замислим целу, потпуно, са потпуним завршетком, и ретко га мењам у току рада. Ситуације излазе у самом раду својим током, везане једним логичним збивањем скривене психологије. Ствари пишем директно, брзо, а када су написане, ја их оставим на дуже времена и пређем на другу ствар, док потпуно не изађем из осећања оне прве, написане ствари. Тако, други пут, а често и трећи и четврти пре штампања ја је преписујем, учвршћујем, завршавам, док ми се, према способности у којој се сада налазим, читава ствар не учини завршена.

– До сада сам обрађивао лирску поезију из више разлога, а највише због разлога што Вам га наведох када сам говорио о томе зашто сам тек сада почео да пишем приче; а то је и стога што је лирска поезија често пута један цртеж, једна сличица, један тренутни одблесак неког моменталног душевног стања. – Личне несреће нису никада интересирале моје стварање, јер су ми се песници, који су се тужили на несрећу због неуспеха код жена, или на неуспехе друге природе, чинили увек као просјаци који указују своје ране да би код пролазника измолили милости. Трагика појединца је само онда велика када је она у исто време трагика човечанства. Иначе постаје лична јадиковка. То ми је неразумљиво баш код неких млађих писаца, који су дошли до највећег гласа, баш на основу израза о своме бедном социјалном положају.

– О расном изразу могу да кажем само то да из сваког великог писца, без његове воље, избија раса, и да тражење расног у себи самом није ништа друго него осећање празнине и недостатка баш тога расног у себи.

  1. октобар 1926.

 

Извор: Ћосић 2012: Бранимир Ћосић, „Сибе Миличић”, у: Десет писаца – десет разговора, Београд: „Службени гласник”, стр. 39–47.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Умро је историчар уметности и ликовни критичар Зоран Маркуш

Наредни чланак

Умро је редитељ, глумац и педагог Братислав Бата Миладиновић