AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

SENTANDREJSKI ZVONICI (VI)

Još davne 1970. godine pisac je prvi put zastao pred gvozdenom, čipkastom kapijom na porti Saborne crkve iza koje je pogled obuhvatao zapuštenu, ruiniranu crkvu, razbijenih prozora, oguljenih fasada. Tada je bio u društvu krstonosnog prote Dušana Vujičića i dr Đurice Hužvika, pravnika i bibliotekara eparhijske biblioteke. Od njih je – nije sramota reći – prvi put čuo za onaj Jakova Ignjatovića tužni pogled u budućnost Sentandreje koji i na ovom mestu valja ponoviti: „I kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, pokrov mirisavo zelenilo, zvuk zvona njihovih hramova pripratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života.” Od tog Jašinog nekrološkog zapisa proteklo je, podno Sentandreje, mnogo vode Dunavom, a Srbi su se stalno brojno umanjivali. Ta ih je zla sreća pratila i u ostalim varošima i selima Mađarske. Razloga za to umanjivanje ima više: državna asimilacija i takozvano spontano odnarođavanje, mešoviti brakovi i povratne seobe posle Prvog svetskog rata. Sada su Srbi u ovoj nekada svojoj varoši prisutni – rekao bih – manje stvarno a više simbolično. – Kada je već tako – onda je najverovatnije što su prisutni istorijski. A to su, u prvom redu, srpski hramovi „kao spomenici njihovog duha i života”.

Po značaju svojih spomenika u srpskoj kulturi novijeg doba, Sentandreja je etnički i kulturnoistorijski fenomen svoje vrste, počev od broja s e d a m, sedam hramova; broj koji kao da krije u sebi mitski, semiotički smisao. U toj jedinstvenoj skupini od sedam crkava, Saborna je znamenje Sentandreje, Budimske eparhije i cele istorijske Karlovačke mitropolije.

Samo po nekim sačuvanim rukopisnim knjigama i zapisima, Sentandreja drži tanku nit s pozno-srednjovekovnom tradicijom, a sva je u znaku traženja novog, u preobražaju, u svom baroku, koji je u ovoj varoši bio i ostao najupečatljiviji. Jer, svugde gde su se Srbi naselili i živeli u XVIII veku, potonjim gradnjama je narušen arhitektonski i urbanistički izgled varoši. Ovde je, pak, netaknut, zaštićen samim sobom, „na vjeki vjekov”.

 

*

 

Tokom četiri decenije bavljenja ovim poslom pisac je pohodio bezmalo sve srpske crkve Karlovačke mitropolije, podignute posle Velike seobe Srba – od Temišvara i Arada na istoku, do Pakraca i Gornjeg Karlovca na zapadu, i od Zemuna na jugu, do Komorana i Đura na severu – i, čini mu se, nigde nije video tako skladnu, zapravo veličanstvenu crkvu kakva je Saborna u Sentandreji. A njeno bogatstvo je stvarno i duhovno; nemerljivo je, počev od nedavno otkrivenih temelja prvopodignute Čarnojevićeve bogomolje, preko izrazito visoke spomeničke vrednosti i uzbudljive prošlosti, do ovih godina kada je, savesno obavljena, ponovo zablistala.

Za Sabornu crkvu izabrao je Arsen patrijar – kako ga narodna pesma pominje – uzvišeno mesto, na bregu, iznad varoši. Ona je uzvišena i u istorijskom trajanju srpske barokne kulture. U njenim temeljima, ikonama, matilnim knjigama, parusijama, epitafima, u zvuku njenih zvona, kao da je pohranjen i imenoslov znanih i neznanih njenih ktitora i priložnika, Sentandrejaca. Svi su se oni ovde uzvisili u veku prosvetiteljstva.

 

*

 

Nekadašnju, srpsku Sentandreju opevali su i ožalili srpski pesnici: Crnjanski (…ja sam našao samo sedam praznih crkava što gledaju u vodu punu proleća), Vasko Popa (…Bežala si do kraja večnosti / Učinila još sedam koraka / Prema severu…), Slobodan Marković (…i nikog sem likova na ikonostasu nema), Stevan Raičković (U nevelikoj porti / Beogradske saborne crkve / u Sentandreji / Okrećem se kao Rakićev dolap / u praznini…), Milorad Pavić, Dejan Medaković, Ivan V. Lalić, Milosav Tešić, Raša Perić, koji je sastavio Srpsku severnjaču, pesničku antologiju o Sentandreji.

Odlazili su u Sentandreju samopozvani, na hadžiluk, na poetsku ispovest… Jedan od njih, Boško Petrović, zapisao je i ovo: Sentandreja. Ona je jedna stvarnost za sebe. Naše može biti jedino to da je upoznamo. – Tom smeru teži i ova knjiga.

 

Dinko Davidov

Kraj.

 

Izvor: Davidov 2011: Dinko Davidov, „Sentandrejski zvonici”, u: Parusija, Beograd: Srpska književna zadruga, 148–151.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

4f44e44f-fbeb-44cc-b728-54792981930b
Prethodni članak

„Nasleđe”

51795618_1453558474781515_1802126165247262720_n
Naredni članak

MISAO DANA