АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (VI)

Још давне 1970. године писац је први пут застао пред гвозденом, чипкастом капијом на порти Саборне цркве иза које је поглед обухватао запуштену, руинирану цркву, разбијених прозора, огуљених фасада. Тада је био у друштву крстоносног проте Душана Вујичића и др Ђурице Хужвика, правника и библиотекара епархијске библиотеке. Од њих је – није срамота рећи – први пут чуо за онај Јакова Игњатовића тужни поглед у будућност Сентандреје који и на овом месту ваља поновити: „И кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, звук звона њихових храмова припратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота.” Од тог Јашиног некролошког записа протекло је, подно Сентандреје, много воде Дунавом, а Срби су се стално бројно умањивали. Та их је зла срећа пратила и у осталим варошима и селима Мађарске. Разлога за то умањивање има више: државна асимилација и такозвано спонтано однарођавање, мешовити бракови и повратне сеобе после Првог светског рата. Сада су Срби у овој некада својој вароши присутни – рекао бих – мање стварно а више симболично. – Када је већ тако – онда је највероватније што су присутни историјски. А то су, у првом реду, српски храмови „као споменици њиховог духа и живота”.

По значају својих споменика у српској култури новијег доба, Сентандреја је етнички и културноисторијски феномен своје врсте, почев од броја с е д а м, седам храмова; број који као да крије у себи митски, семиотички смисао. У тој јединственој скупини од седам цркава, Саборна је знамење Сентандреје, Будимске епархије и целе историјске Карловачке митрополије.

Само по неким сачуваним рукописним књигама и записима, Сентандреја држи танку нит с позно-средњовековном традицијом, а сва је у знаку тражења новог, у преображају, у свом бароку, који је у овој вароши био и остао најупечатљивији. Јер, свугде где су се Срби населили и живели у XVIII веку, потоњим градњама је нарушен архитектонски и урбанистички изглед вароши. Овде је, пак, нетакнут, заштићен самим собом, „на вјеки вјеков”.

 

*

 

Током четири деценије бављења овим послом писац је походио безмало све српске цркве Карловачке митрополије, подигнуте после Велике сеобе Срба – од Темишвара и Арада на истоку, до Пакраца и Горњег Карловца на западу, и од Земуна на југу, до Коморана и Ђура на северу – и, чини му се, нигде није видео тако складну, заправо величанствену цркву каква је Саборна у Сентандреји. А њено богатство је стварно и духовно; немерљиво је, почев од недавно откривених темеља првоподигнуте Чарнојевићеве богомоље, преко изразито високе споменичке вредности и узбудљиве прошлости, до ових година када је, савесно обављена, поново заблистала.

За Саборну цркву изабрао је Арсен патријар – како га народна песма помиње – узвишено место, на брегу, изнад вароши. Она је узвишена и у историјском трајању српске барокне културе. У њеним темељима, иконама, матилним књигама, парусијама, епитафима, у звуку њених звона, као да је похрањен и именослов знаних и незнаних њених ктитора и приложника, Сентандрејаца. Сви су се они овде узвисили у веку просветитељства.

 

*

 

Некадашњу, српску Сентандреју опевали су и ожалили српски песници: Црњански (…ја сам нашао само седам празних цркава што гледају у воду пуну пролећа), Васко Попа (…Бежала си до краја вечности / Учинила још седам корака / Према северу…), Слободан Марковић (…и никог сем ликова на иконостасу нема), Стеван Раичковић (У невеликој порти / Београдске саборне цркве / у Сентандреји / Окрећем се као Ракићев долап / у празнини…), Милорад Павић, Дејан Медаковић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Раша Перић, који је саставио Српску северњачу, песничку антологију о Сентандреји.

Одлазили су у Сентандреју самопозвани, на хаџилук, на поетску исповест… Један од њих, Бошко Петровић, записао је и ово: Сентандреја. Она је једна стварност за себе. Наше може бити једино то да је упознамо. – Том смеру тежи и ова књига.

 

Динко Давидов

Крај.

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 148–151.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

4f44e44f-fbeb-44cc-b728-54792981930b
Претходни чланак

„Наслеђе”

51795618_1453558474781515_1802126165247262720_n
Наредни чланак

МИСАО ДАНА