АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (IV)

Постепено, Сентандреја је мењала лик, а њене обрисе обогатиле су варошке куће, које се нама данас чине ниске, а старим Сентандрејцима биле су праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са пространим подрумима и високим таванима који су служили и као складишта робе, па отуда још и сада ове куће чувају на својим барокним забатима простране „баџе” са черком.

Сентандрејци су постепено постајали господари и господа, мада су се још увек осећали на магазе и еспап, али у њиховом понашању и одевању, било је, поред левантинског, и нечег европејског. Време је брзо мењало људе, а они су мењали Сентандреју. Највећу пажњу Сентандрејци су поклонили својим црквама. На истим местима на којима су биле цркве брвнаре, подижу средином и у другој половини века барокне цркве, монументалне за ондашње прилике, импозантне и за садашње утиске.

Очигледно, када су се мало средили, српски граждани су осетили потребу да свој живот извуку из скромне свакодневице у којој је још увек господарила балканска патријархалност. О лепшем и веселијем животу сазнавали су од оних који су долазили „из света”, из ратова, трговине, са путовања, френтовања, а потом и из школа. Позни барок био је стил који је, зачудо, одговарао таквим расположењима. Срби нису имали одређене естетске, још мање религиозно-естетске побуде, када су почели да граде барокне цркве, дуборезне иконостасе, да граде своје куће, да се одевају, па чак и да своје надгробне споменике подижу у знак барокног стила. Ипак, њима је та мода барокне раскоши, немира и торжествености, за коју су чули да је и у Русији прихваћена, потпуно одговарала.

Од пете до девете деценије XVIII столећа Сентандреја је била право градилиште. На једном месту ископавана је земља за црквене темеље, а само мало даље подизан је висок звоник. Тако је, тада, било у Сентандреји барокног успона. Чини се да ни у једној подунавској вароши у којој су Срби живели није било, у исти мах, толико дунђера, цимермана, каменорезаца, дуборезаца, позлатара и иконописаца као у Сентандреји. А кад мајстори, уметничке занатлије и сликари приведоше послове крају, указа се барокна Сентандреја, готово иста каква је данас. Постигла је то, безмало, само једна генерација. Прво колено је створило материјалне услове; следеће је највише градило, наредно је дало завршни украс и уживало у благодетима и лепоти чудесне вароши.

Барокна епоха Сентандреје у исто време је и једина епоха њеног пуног живота, бар за српску културу. Тада је све било подређено грађењу и уметности, као у ренесансним градовима када су настајали.

Сентандреја је тада била појам у свеколиком српству. Мало је рећи – достојан пажње, није превише ако се каже – великог угледа. Било је доста разлога за такву славу, коју је народ још и више увеличавао.

Учини се, на тренутак, као да је Сентандреја у једном даху, готово у једном расположењу. У ноћној шетњи празним улицама, под звоницима цркава, поред збијених украшених фасада варошких кућа, у привиду између маштања и јаве, учини се као да је Сентандреју градио један мајстор – неимар из народних прича. Запажа се да он није подигао раскошни дворац и да се није расипао пустим богатством. На сваком кораку се, међутим, осећа да је градио с љубављу. Удахнуо је душу тек подигнутим кућама, сокацима и малим трговима. Био је, без сумње, неки весељак, али и мудријаш, који је пропутовао светом, па се овде мало задржао да изрази срдачност и топлину вредног и једноставног живљења избеглих Расцијана који, на дунавској долми, замислише и остварише своје трајне светионике. Унео је тај немир у своју градњу седам дивотних украса, седам знамења за које је Јаков Игњатовић записао да ће надживети Србе Сентандрејце и да ће продужити сећања у нека далека времена. Седам звоника огледа се и данас у Дунаву и помно чува уметничка знамења на крајњем северу давних сеоба.

 

Динко Давидов

 

Наставиће се…

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 142–147..

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

paja
Претходни чланак

Рођен је сликар Паја Јовановић

220px-Branko_Petranović
Наредни чланак

Умро је историчар Бранко Петрановић