АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (III)

Учесник Кипријанов у вештини преписивања и украшавања књига био је Гаврил Стефановић Венцловић – „јеромонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго Луки пострижник” – надахнути песник, преводилац и „славни проповедник” из чијих тек недавно обелодањених рукописа сазнајемо нешто више о српској ликовној култури тога времена. У Венцловићевој књижевној оставштини, разноликом и разбокореном делу, искрено доживљени барокни литерарни стил стапао се са туђом и српском традицијом и новијим, углавном руским утицајима, али је ипак, у појединим стиховима и другим текстовима, зазвучао особено и непоновљиво. Без сумње, овај писац је осећао време и добро је познавао осећања српског народа у Сентандреји, Коморану и Ћеру.

Када је реч о Венцловићу, овде нам се намеће његова Новогодишња здравица 1732, песма о бољим данима које песник наслућује и најављује стиховима који се ослањају на оне архаичне и лепе здравице народне усмене књижевности:

Ја ћу вам добра времена давати;

кишна пролећа и јесен, и суха лета.

И земља ће вам ваша

свој берићет потпуно износити

да вам се напуне гумна свакога жита

и хардови вина и каце масла,

и сваке благоте да вам доста буде

и да вам препева сваке летине

од года до года.

И стари испред новога да исцрпивате

и препоручујете и у снази се,

у миру обживите сви скупа.

И нећете се ни од кога бојати

јер ће се сви ваши злотвори

од вас посрамити

и разбећи од вас

и ви ћете се наспорити и израсти

па навише.

Ова песма најављује бољи живот Сентандрејаца, а ту се одмах стварају повољнији услови за развој уметности. У суштини, ова песма јесте не само поетски већ и историјски белег времена. Непријатне успомене требало је предати забораву и веровати у дане који долазе… Прохујала је Ракоцијева буна на коњима безобзирних куруца, а провукла се овим крајевима и опака куга, које се народ плашио као смака света… И тако, постепено је нестајао страх из очију граждана сентандрејских, а трговина, занати и чувено вино почеше доносити лепу зараду. И поче берићет. Скупљале су се форинте и златници у кесама, чекмежетима и еснафским шкрињама, али и у кесама с тробрављем славено-серпског опшчества сентандрејског. Витални, вредни Срби, промућурни у трговини, вешти у занату, окретни у стицању зараде, левантински лукави и оштроумни – измешани са Цинцарима који су имали дара да од једне форинте направе три, од три девет, и тако даље, готово по законима прогресије – убрзо су постали значајан грађански, заправо економски фактор у Угарској, уназађеној за време турске владавине.

Треба се подсетити да је Српско привилегијално сентандрејско трговачко друштво још 1698. добило царску привилегију. Амблем друштва, који се, као украс, често налазио на капијама многих кућа у Сентандреји, састојао се од двоструког крста, бројке четири и котве. Крст указује на хришћанску православну веру, котва на наду и дунавске трговачке путеве, а бројка четири на утврђену, поштену трговачку добит од четири постотка. Па ни та, тако мала зарада није се стицала лако. Требало је носити еспап, поранити, окаснити, покиснути, путовати колима до Јегре, Мишколца, Стоног Београда, Ђура, Коморана, спуштати се и ниже, до Српског Ковина, Баје, Сегедина, Сомбора, Земуна, а понекад одлазити у Турску, до Солуна и Цариграда.

 

Динко Давидов

Наставиће се…

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 136–142.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

strawberry-1825083_1280
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Aleksandar_Mišić
Наредни чланак

АЛЕКСАНДАР МИШИЋ: Моја половина крви је истекла на Колубари...