АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиНа данашњи дан

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (II)

Један део Сентандрејаца бавио се земљоделством, најчешће виноградарством. Населивши варошицу, они су се раширили по сентандрејском хатару, питомим обронцима пилишког побрђа. У том хатару дали су потесима своје називе, који су се још дуго, до наших времена, по катастрима и мапама, тако водили. Ти су називи народни, пресађени са Балкана далеко на север: Орловача, Ђуковац, Букмировац, Бела вода, Млака, Девојачко брдо, Трешњева вода, Демир капија, Козарник, Водице, Светли каменац, и најчувенији потес – Стара вода – извор, ходочашће Сентандрејаца, култно место, успомена на Чарнојевића.

Занимаће нас, свакако, како се живело, тих година у Сентандреји, како се мислило – ако је то, уопште, могуће докучити. (Како је све то изгледало у време Јаше Игњатовића, врло је добро, захваљујући њему, познато. Али, како је било првих деценија XVIII столећа – тешко је сазнати, јер такви романсијерски, реалистички описи житеља сентандрејских не постоје.) Ипак, помоћу архивске грађе, можемо завирити под застор заборава, у део сентандрејског живота тих година. Тако ћемо се задржати на уредби за српске цркве, коју је саставио и потписао београдско-карловачки митрополит Мојсеј Петровић када је из Беча, преко Сентандреје, путовао у Београд. Било је то 5. јула, по старом календару, 1728. године. Из те Уредбе сазнајемо нешто више не само о црквеним већ и моралним, и што је посебно важно, о социјалним приликама у Сентандреји. Наиме, том Уредбом одређују се практичне црквено-свештеничке обавезе, распоред богослужења и остало, при чему се паросима Ћипровачке цркве налаже да после јутрења одмах служе литургију, како би на њу могли редовно долазити слуге, слушкиње и остали млађи. Свештеницима се ставља у дужност да сваког месеца свете водицу по свим кућама своје парохије. Уредбом се под претњом казне налаже да се пред Саборном црквом начини „дрвени јарам у који ће се преступници вере и морала ставити, а варош ће дужна бити давати асистенцију… у јарам ће се метати сви они који не би уредно долазили у цркву… исто тако у јарам ће се ставити и они који псују или раде у празничне и недељне дане”.

Ова уредба даје стварну слику о строгости српске хијерархије према верницима. Под претњом јавне и унижавајуће казне „јармом” грађани се обавезују на долазак у цркву. Тешко је данас изнаћи све побуде београдско-карловачког митрополита због којих је тако сурово запретио својим верницима. Намера му је, свакако, била да народ, ако не милом онда силом, обавеже да долази у цркву, како би се могао одупрети покушајима унијаћења. Било је, вероватно, и других разлога, које бисмо данас могли сагледати као сузбијање неморала у народу, а овде се мисли на пијанство, пљачке, блудничење и остале пороке, који су се, у годинама сеоба и опште несигурности, лепили за овај народ. Због етичког опуштања морао је и Гаврил Стефановић Венцловић, и остали општи духовници и беседници, држати честе придике о понашању, о кроткости и добродетељи. Све те лепе речи, изговорене са амвона, изгледа нису биле довољне, па је митрополит потегао другим средствима. – Занимљив је и одговор сентандрејске општине – танача, који је потписао Јосиф Јорговић, биров. Општинари се слажу са основним захтевима Уредбе, а ништа немају ни против „јарма”, али из њиховог писма се јасно назире слика социјалног стања Срба у Сентандреји. Наиме, у писму се, између осталог, каже: „…да им се чини, на основу изјава сиротиње, да је много што се наређује да свештеници имају сваког месеца ићи по кућама и светити водицу, јер многи не могу ни свеће ни тамјана купити за то освећење, а камоли сваког месеца плаћати свештенику свитком прописану таксу”. Као заштитник сиротиње јавља се председник општине, без сумње представник имућнијег слоја грађанске класе. Његово име је забележено на икони Деизис са фризом апостола, насликаним и датованим 1721, јер је, са неколико својих пријатеља он био ктитор првобитног иконостаса за Благовештенску цркву. Према у то време демократским начелима младе српске грађанске класе, у погледу моралних осећања и принципа општина стаје у одбрану сиротиње и покушава да је заштити од нагомиланих црквених дажбина.

У време које прате оскудица и још неразгранато занатство и трговина, јављају се у овим крајевима, посебно у Сентандреји, зографи – иконописци, јер је тих година била велика потражња за иконама. Путујући сликари, махом монаси и свештеници, придошлице са југа, често Грци или Цинцари, задовољавали су прешне потребе народа за иконама, које су све више и више значиле духовно али и национално упориште православних Срба, охрабрујући њихову оправдану и стално присутну бојазан, готово страх од католичког утицаја, пропаганде и честих пресија. У свести овог народа, верска осећања која су иконе подстицале и одржавале, нису имала само религиозно-мистични смисао. Универзална хришћанска религиозност често је у психологији овог народа замењивана вером у своје православно и национално биће. Отуда је и разумљиво што су иконе, настале тих година, насликане као исхитрене, морамо рећи наивне копије старих узора. Српски народ је у новој, етнички и верски страној средини налазио утеху у овим псеудостарим иконама, које су за њега представљале трајање народне, православне вере, и, у крајњој линији, морално учвршћење и осигурање националног и верског осећања, па и интегритета. Отуда, приликом поручивања икона наилазимо на захтеве црквених општина да икона буде насликана по православној иконографији. Приликом поручивања иконе за будимског владику Василија Димитријевића, његов архиђакон је сликару наложио да прво наслика малу икону, па у писму владици додаје: „Да видимо да может трефити по начину образов свјатија матере наше восточније церкве и ако видимо да может трефит хочем погодити.” – Писмо је из 1732. године.

Може се слободно рећи да је Сентандреја после Сеобе била стециште зографа. Осим тога, овде је, при храму Св. Луке, основана тада преко потребна преписивачко-илуминаторска радионица, коју је предано водио, поучавајући млађе ученике и сâм пуно радећи, скромни и вредни „општи духовник” Кипријан Рачанин. У овој радионици, која је подсећала пре на средњовековну манастирску скрипторију него на савремену калиграфско-цртачку школу, преписиване су богослужбене књиге, често украшаване цртежима, заставицама и иницијалима, па се због тога мисли да су у њој насликане и иконе, што се, унеколико, везује за вештину патрона овог храма, јеванђелисту Луку, који је по предању био први хришћански иконописац. Ипак, чини нам се да овој преписивачкој радионици не треба приписивати и иконописачку делатност.

За неколико година, које нису биле наклоњене мирном и стрпљивом раду, а које је сам Кипријан обележио речима: „у велицеј бури и метежу”, преписано је у Сентандреји пуно рукописа, обредних и црквених књига. Највећи број сачуваних рукописа потиче од његове руке. Стари преписивач показао је скромне цртачке могућности, али је, ипак, његова даровитост неоспорна. Дејан Медаковић је пишући о позним српским минијатурама приметио да је Кипријан цртао „сасвим у духу традиција наших илуминираних рукописа XVI–XVII столећа”, као и да је у неким својим радовима био испред већине преписивача и илуминатора тога доба.

 

Динко Давидов

Наставиће се…

 

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 130–136.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

NikšaStipčević
Претходни чланак

Умро је историчар књижевности, професор и академик Никша Стипчевић

Stefan_Nemanja
Наредни чланак

НЕМАЊИНА ЗАПОВЕД: Синови моји, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје