AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

SENTANDREJSKI ZVONICI (I)

…Malu že našemu narodu jemšu se uz Dunav gore: jedni na ladijah, ini že na konjeh i kolesnicah, drugi že pješi, jakože i az siromh. 40 dnej bist nam put hoždenija. I pridohom Budimu gradu. Tmo že svetješij patrijarh Arsenije Čarnojević i nekoliko vladika, i ot mnogih monastirej kaluđeri, i čelovjeci mnogi ot vsej zemli serbskija, mužeski pol i ženski. Takožde i mi, žiteli monastira Ravanice, inoci, s moštima svetago v careh kneza Lazara srbskago. I v’selihom se v nekoe mjesto više Budima, zovomo Sentandreja… i tu s’gradihom hiže, kako koi može: i crkov v’zdigohom ot dreva, blizu brega dunajskog, i tu položihom mošti svetago Lazara srbskago…

Daskal Stefan Ravaničanin (1690)

 

U Sentandreji je tih godina, posle Seobe, vrvelo kao na srednjovekovnom kermesu ili vašaru, a u stvari, naselje je, zbog naroda koji se u prvi mah smeštao u zemunice i šatore, ličilo na pravi zbeg, kako se i zove zaseok kraj male varoši. Zbeg, ili Izbeg, na mađarskom. Šaroliki rascijanski narod, u živopisnim, orijentalnim, balkanskim odelima, podizao je ovde svoja prva konačišta. Po krivudavim i strmim sokacima i sokačićima, gde se uglavnom odvijala živa radnja sentandrejske svakodnevice, povazdan se čuo žamor, gotovo vika u kojoj se tužilo, radovalo, trgovalo i molilo. Sve je bilo u nekom tumaranju i samo naizgled bez reda i poretka. Međutim, na tom malom prostoru naselja, na samoj obali velike reke, od potoka Bučine, preko Klise i Kukutina, do Magarećeg brega, počinjao je novi život… A ti počeci nisu prošli bez teškoća. Narod se nije još ni ogrejao na novim ognjištima, a već 1693, tek tri godine po dolasku ovamo, stizale su vesti da car iz Beča naređuje da se jedan deo Sentandreje mora ponovo seliti. Čulo se da je car pozvao patrijarha Arsenija III Čarnojevića i podvojvodu Jovana Monasterliju i da im je, preko Ratnog saveta, saopštio svoju volju… Iduće, 1694, nekoliko hiljada Srba iz Sentandreje, Budima i okoline preselilo se u južnu Bačku. Ostalo je još nekoliko hiljada Srba u Sentandreji, koja se tek posle ove deobe i seobe mogla smiriti, mada je u tom smirivanju bilo još dosta potresa i nevolja.

U Sentandreji su se tad često sretali kaluđeri iz čuvenih manastira, mršavi i unezvereni, ali kao Račani, spremni, da ovde prepisuju i ukrašavaju crtežima, zastavicama i inicijalima, tada tako potrebne bogoslužbene knjige. Još su se više isticali trgovci i zanatlije koji su se sporazumevali na nekom čudnom srpskom jeziku, spotičući se o turske, grčke, arbanaške i vlaške reči i uzrečice, u galami koja je trajala od rane zore do mrklog mraka. Sentandreja je bila mirnija o praznicima, kada bi zazvonilo sa prvih, tek podignutih drvenih zvonara, ili kad bi se pronela vest da će u svoj narod doći patrijarh, sâm Arsenije Čarnojević, „opšti otac i učitelj”, koga su u ovim krajevima Srbi očekivali kao Mesiju, a koji je svoj narod nazivao „slaveno-serpskim Izrailjem”. Tada su novi Sentandrejci žurno pristizali na osvećena mesta, moleći se dugo i u molitvama tražeći puno. Više od same molitve narod je, posle činodejstvija, očekivao besedu, živu reč iz koje će dokučiti nešto više o srpskim pravima i privilegijama, o austro-turskim ratovima, o Karlovačkom miru, o grofu Đorđu Brankoviću, o podvojvodi Monasterliji, o bitki kod Slankamena, o Rakocijevom ustanku, o caru u Beču, o jednovernom caru u Rusiji, i o drugim, za njega važnim zbivanjima i ljudima. Te besede su bile utehe, pouke, politički govori, nacionalno i versko okrepljenje u godinama teških iskustava; a taj melem za dušu bio je izgovaran sa amvona povišenim, patetičnim glasom. Tako je u crkvama i oko crkava vladala ne samo molitvena već i društvena i nacionalno-politička klima. – A što se patrijarha tiče, Sentandrejcima se činilo da su, kad on nije sa njima, lako ranjivi, nesigurni u sebe, a opet, kada je on boravio u Sentandreji, postojali su, namah, smeliji, čvršći. Tako su osećali i drugi Srbi u ovim krajevima. A patrijarh je tih godina putovao, ne samo u Beč, u zvanične audijencije, nego je, sa svojom pratnjom, jezdio na brzim konjima, uzduž gotovo cele Hungarije, najčešće desnom stranom Dunava. Iz Sentandreje u Srpski Kovin na Čepelskoj adi, odatle u manastir Grabovac, iz Grabovca u Baranju, pa u Slavoniju, da gasi požar unije, da vraća zabludele vernike iz zagrljaja papežnika. Da je ostareli patrijarh bio jahač, po potrebi i u nevolji, o tome saznajemo i iz popisa stvari koje se nakon njegove smrti zatekoše u Budimu, Pešti i Sentandreji. U tom spisku naznačena je patrijarhova pokretna imovina ovim, čudnim, redom: „Jedno sedlo srebrom okovato, Tri sedla vezena srmom, Dve ikone Bogorodice, Jedna ikona Raspjatije Hristovo…”

Nije, dakle, patrijarh dugo boravio u Sentandreji, a ipak je zabeleženo da je ovde imao skromni dvor, bolje reći konak, u čijoj su se svečanoj odaji nalazili „obrazi ćesarski na stenah” (portreti careva austrijskih) i „grad Moskva na hartiji štampata” (bakrorez).

A kakve su bile sentandrejske crkve tih godina? Neposredno nakon Seobe, u poslednjoj deceniji XVIII stoleća, Srbi su ovde izgradili svoje sasvim jednostavne bogomolje – brvnare koje su pre podsećale na bačije iz planinskih krajeva nego na varoške crkve. U južnom delu naselja, na budimskom putu, Sentandrejci su podigli Požarevačku crkvu, više nje Ćiprovačku, u centru Blagoveštensku ili Grčku, na severnoj strani, nedaleko od višegradskog puta, Preobražensku ili Tabačku, na zapadnoj strani Opovačku ili Ravaničku, ispod Klise i stare Katoličke crkve, svoju Sabornu ili Beogradsku, a u Zbegu, Zbešku crkvu.

 

Nastaviće se…

 

Izvor: Davidov 2011: Dinko Davidov, „Sentandrejski zvonici”, u: Parusija, Beograd: Srpska književna zadruga, 123–128.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

crnjanski
Prethodni članak

Osnovana je „Zadužbina Miloša Crnjanskog”

250px-Moma_Dimicc
Naredni članak

Umro je književnik Momčilo Moma Dimić