АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (I)

…Малу же нашему народу јемшу се уз Дунав горе: једни на ладијах, ини же на коњех и колесницах, други же пјеши, јакоже и аз сиромх. 40 днеј бист нам пут хожденија. И придохом Будиму граду. Тмо же светјешиј патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика, и от многих монастиреј калуђери, и человјеци многи от всеј земли сербскија, мужески пол и женски. Такожде и ми, жители монастира Раванице, иноци, с моштима светаго в царех кнеза Лазара србскаго. И в’селихом се в некое мјесто више Будима, зовомо Сентандреја… и ту с’градихом хиже, како кои може: и црков в’здигохом от древа, близу брега дунајског, и ту положихом мошти светаго Лазара србскаго…

Даскал Стефан Раваничанин (1690)

 

У Сентандреји је тих година, после Сеобе, врвело као на средњовековном кермесу или вашару, а у ствари, насеље је, због народа који се у први мах смештао у земунице и шаторе, личило на прави збег, како се и зове засеок крај мале вароши. Збег, или Избег, на мађарском. Шаролики расцијански народ, у живописним, оријенталним, балканским оделима, подизао је овде своја прва коначишта. По кривудавим и стрмим сокацима и сокачићима, где се углавном одвијала жива радња сентандрејске свакодневице, поваздан се чуо жамор, готово вика у којој се тужило, радовало, трговало и молило. Све је било у неком тумарању и само наизглед без реда и поретка. Међутим, на том малом простору насеља, на самој обали велике реке, од потока Бучине, преко Клисе и Кукутина, до Магарећег брега, почињао је нови живот… А ти почеци нису прошли без тешкоћа. Народ се није још ни огрејао на новим огњиштима, а већ 1693, тек три године по доласку овамо, стизале су вести да цар из Беча наређује да се један део Сентандреје мора поново селити. Чуло се да је цар позвао патријарха Арсенија III Чарнојевића и подвојводу Јована Монастерлију и да им је, преко Ратног савета, саопштио своју вољу… Идуће, 1694, неколико хиљада Срба из Сентандреје, Будима и околине преселило се у јужну Бачку. Остало је још неколико хиљада Срба у Сентандреји, која се тек после ове деобе и сеобе могла смирити, мада је у том смиривању било још доста потреса и невоља.

У Сентандреји су се тад често сретали калуђери из чувених манастира, мршави и унезверени, али као Рачани, спремни, да овде преписују и украшавају цртежима, заставицама и иницијалима, тада тако потребне богослужбене књиге. Још су се више истицали трговци и занатлије који су се споразумевали на неком чудном српском језику, спотичући се о турске, грчке, арбанашке и влашке речи и узречице, у галами која је трајала од ране зоре до мрклог мрака. Сентандреја је била мирнија о празницима, када би зазвонило са првих, тек подигнутих дрвених звонара, или кад би се пронела вест да ће у свој народ доћи патријарх, сâм Арсеније Чарнојевић, „општи отац и учитељ”, кога су у овим крајевима Срби очекивали као Месију, а који је свој народ називао „славено-серпским Израиљем”. Тада су нови Сентандрејци журно пристизали на освећена места, молећи се дуго и у молитвама тражећи пуно. Више од саме молитве народ је, после чинодејствија, очекивао беседу, живу реч из које ће докучити нешто више о српским правима и привилегијама, о аустро-турским ратовима, о Карловачком миру, о грофу Ђорђу Бранковићу, о подвојводи Монастерлији, о битки код Сланкамена, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу, о једноверном цару у Русији, и о другим, за њега важним збивањима и људима. Те беседе су биле утехе, поуке, политички говори, национално и верско окрепљење у годинама тешких искустава; а тај мелем за душу био је изговаран са амвона повишеним, патетичним гласом. Тако је у црквама и око цркава владала не само молитвена већ и друштвена и национално-политичка клима. – А што се патријарха тиче, Сентандрејцима се чинило да су, кад он није са њима, лако рањиви, несигурни у себе, а опет, када је он боравио у Сентандреји, постојали су, намах, смелији, чвршћи. Тако су осећали и други Срби у овим крајевима. А патријарх је тих година путовао, не само у Беч, у званичне аудијенције, него је, са својом пратњом, јездио на брзим коњима, уздуж готово целе Хунгарије, најчешће десном страном Дунава. Из Сентандреје у Српски Ковин на Чепелској ади, одатле у манастир Грабовац, из Грабовца у Барању, па у Славонију, да гаси пожар уније, да враћа заблуделе вернике из загрљаја папежника. Да је остарели патријарх био јахач, по потреби и у невољи, о томе сазнајемо и из пописа ствари које се након његове смрти затекоше у Будиму, Пешти и Сентандреји. У том списку назначена је патријархова покретна имовина овим, чудним, редом: „Једно седло сребром оковато, Три седла везена срмом, Две иконе Богородице, Једна икона Распјатије Христово…”

Није, дакле, патријарх дуго боравио у Сентандреји, а ипак је забележено да је овде имао скромни двор, боље рећи конак, у чијој су се свечаној одаји налазили „образи ћесарски на стенах” (портрети царева аустријских) и „град Москва на хартији штампата” (бакрорез).

А какве су биле сентандрејске цркве тих година? Непосредно након Сеобе, у последњој деценији XVIII столећа, Срби су овде изградили своје сасвим једноставне богомоље – брвнаре које су пре подсећале на бачије из планинских крајева него на варошке цркве. У јужном делу насеља, на будимском путу, Сентандрејци су подигли Пожаревачку цркву, више ње Ћипровачку, у центру Благовештенску или Грчку, на северној страни, недалеко од вишеградског пута, Преображенску или Табачку, на западној страни Оповачку или Раваничку, испод Клисе и старе Католичке цркве, своју Саборну или Београдску, а у Збегу, Збешку цркву.

 

Наставиће се…

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 123–128.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

crnjanski
Претходни чланак

Основана је „Задужбина Милоша Црњанског”

250px-Moma_Dimicc
Наредни чланак

Умро је књижевник Момчило Мома Димић