АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

СЕЛО РАВНИ (УЖИЦЕ): Живот у једној старој кући

Преко целе године ложило се у старој кући на отвореном огњишту. О՚зго од греда дрвене, у чад обрасле таванице, висио је гвоздени ланац са карикама и завршетком у виду куке о којој се вешао бакрац за варење млека или чега другог. Између два камена или гвоздена стубића звана пријеклада је камена или гвоздена полуга преко које се слажу дрва за ватру. Крајња дрвета често читава обла стабла или полустабла зову се главње (негде сам чуо и гламње) и служе као оквири. Између њих се налази остало дрвеће и све се то на једном крају на страни прочеља запали, а кад прегори онда се постепено онај даљи део главњи и дрвећа помиче и ново дрво домеће. Запаљено дрво гори и греје пламеном горе изнад ватре и загрева суд обешен о вериге, а са стране се уз главње прислањају лонци и др. за кување јела.

На њему се загревају црепуље, од печене нарочите земље у којима се пече леб. На прочељу се кад се лебац замеси метне жар на који се метне ужарена на пламену црепуља. У њу се метне спремљено тесто, умесен хлеб па се преко њега метне јако загрејан пепео и на тај и такав начин је печено по неколико хлебова дневно, највише од кукурузног брашна. На отвореном огњишту дрво се слабо искоришћавало. Од пламена и жара зрачном топлотом унеколико се и у хладно време загрејавао простор на коме је огњиште, а лети је било и јако топло. Али отварањем врата, уласком директно споља, ладна струја је брзо расхлађивала. Према улазним вратима на супротној страни била су излазна и промаја је била јака. Недалеко од врата је тзв. нацевар. То је дрвени велики сандук са преградама за кукурузно и пшенично брашно са одељењем за месење и фијокама за посуде. У овај сандук је стајало око 150-200 кг кукурузног брашна и око 100 кг пшеничног. Иначе, у овом простору је и долап за посуде, полице за разну успрему, место где су судови са водом, на брвнима куке дрвене за вешање чинија, покретних столова за јело, кантара, гусли, појединих грубљих делова одеће и др. Испод таванице церена су постављене дрвене мотке за сушење обуће а из овог простора тамо на зиду позади крајева главњи са уздигнутог банка ложи се пећ собе.

Зидови собе споља су од дрвета – брвана, а изнутра је урађена оплата – чатма од цепана дрвета или дебљег прућа и преко овога је ударен леп од малтера од земље или креца па је површина уравната и окречена. Али, разуме се, са разном температуром дрво се шири и скупља па малтеру наступају промене. И онда ове промене и шупљине иза њих су жива згода за стенице и друге инсекте кад се узгред унесу. А поготово кад је таваница о՚зго дрвена са пуно пукотина на ивицама дасака. Пећ је била од глине замесене са плевом и у њу су постављени гледисани делови у виду лончића. Ови су доприносили бржем загревању. Пећ је била грдно велика, висине преко 2 м, а доле 80/80 цм. Кад се заложи могла је примити гомилу дрвета . Кад се загреје, била је цела соба као зажарена. На соби су била свега два прозора или боље речено капка. Стакла није било него се крило од дрвеног рама подељеног на четири дела залепљена хартијом, тзв. пенџерлија, налепљивана у жлеб од прозорника и са стране причвршћивала су се са по једним двеним придржачем, који се окретао на ексеру гвозденом или дрвеном . Кад се соба чисти или је прегрејана, овај се рам вади и тако прозор отвара. У соби је при затвореним прозорима у сред дана била полутама, а ваздух , поготово кад се увече улазило са мокром обућом и оделом који су се ту бар делимично сушили и кад се скупи велики број особа. И онда је разумљиво да се у собу ишло баш кад је наступила неподношљива хладноћа, где се у вајатима где нема ватре није могло остати. А тако исто је разумљиво да се отуда из собе бежало чим је било могуће. Јер соба иако доиста велика, сврставање већег броја особа разног доба и узраста и пола морало је бити неугодно и нелагодно.

Осветљење је било више него бедно. У простору огњишта осветљавало се буктињом од луча, коју је држао који од чељади и како која зубља догорева друга додаје. Разуме се да је светлост неједнака, али ипак довољна иако уз пламен шукће и јак дим. Због јаког дима ово се осветљење у соби и није могло употребљавати. Па чиме се онда тамо осветљавало? Лојаним свећама, које су справљане у самој задрузи и то је било најбоље и најјаче осветљење. У недостатку свећа осветљавало се само бедније на тај начин што се у растопљени лој постављала крпа ланена или од тежине, чији би се један крај који је био нешто изнад нивоа растопљеног лоја упалио.

У оно време и шибице су биле предмет са којим се економисало. Увече се стога жар на огњишту запретавао (прекрио) пепелом и изјутра се одгртао и ватра се обнављала. Догоди се да тако запретан жар угаси се и ватра утрне. Онда и дотична кућа шаље у суседство да позајми ватру. Ја памтим кад је понеко од суседа долазио и мољено да се позајми угарак или жар…

АУТОР: Милован Смиљанић

ПРИРЕДИО: Милован Цицварић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

СЈЗ
Претходни чланак

Зашто човек лије „крокодилске сузе”

maljokovic
Наредни чланак

Рођен је саксофониста и композитор Јован Маљоковић