AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

SAVREMENOST ISIDORINIH RAZMIŠLJANJA O NACIONALNOM MORALU

Na temu aktuelnosti srpskog nacionalnog pitanja, a time i nacionalnog morala, pisala je Isidora u više mahova, a posebno u periodu od 1910. do 1914, što je i bio period u kome se većina malih evropskih naroda zalagala i borila da taj problem pravilno reši. Međutim, ta je tema ostala aktuelna i kasnije, pogotovu za narode koji nisu našli istorijsko razrešenje tog pitanja.

[…]

Samim tim, i drugi Isidorini stavovi iz te godine [1911] imaju savremeničku legitimnost i značaj kao svojedobno: „Iz hiljadu rupa vire velike i stvarne potrebe i nacionalni zahtevi. Sto poslova nas čeka oko održanja samog nacionalnog opstanka, a osim toga imamo da se brinemo i da kulturno mnogo ne zaostanemo od ostalih prosvećenih naroda. Veliki deo energije moramo upotrebiti na one poslove koji su drugi narodi već zbrinuli, i koji nama u prvi mah izgledaju nesavremeni.”[1] I kada nam ove Isidorine reči stižu danas, sredinom dvehiljadite, onda se sa najvećim čuđenjem moramo pitati kud odoše, nestaše i ušta propadoše sva ona srpska zalaganja od 1912. do 1941? Dokle dovede srpsku nacionalnu sudbinu onaj varljivi ideal tugaljivog jugoslavizma? I dok drugi pređoše, nekako, svoje puteve, mi smo opet na nekom sličnom početku, kao da nikakav put nismo ni prešli, a toliko zalud stradalih za nama ostade!? I opet, iznova, „veliki deo energije moramo upotrebiti na one poslove koje su drugi narodi već zbrinuli, i koji nama u prvi mah izgledaju nesavremeni, a moraju se svršiti, jer se samo preko njih može dalje”[2]. Isidorino shvatanje ličnog i kolektivnog morala upućuje svest srpskog čoveka na sabranost, usredsređenost, samosvest, zajedništvo u postavljenim ciljevima i preduzetim delovanjima. Isidora traži i očekuje od svakog Srbina onu vrstu naročite moralnosti koja uzdiže i pojedinca i celu narodnu stvar; kao što je svojedobno činio i tražio Dositej Obradović.

Istovremeno, Isidora Sekulić, već krajem prve decenije prošlog veka, jasno je sagledala koliko se kriza srpskog nacionalnog morala začinje, pre svega, u istovremenoj krizi javnog i pojedinačnog odnosa prema kulturi i njenoj književnosti. „Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva?”[3] – pita se Isidora. Ona kulturno i nacionalno posmatra kao prirodnu celinu, jedinstvenu građu bića naroda. Znači: nacionalnog ne može ni biti bez nivoa kulturnog, niti može biti dovoljno kulturnog bez neophodno nacionalnog. Beskrvno kulturno daće beskrvno nacionalno, kao što će se beskrvno kulturno odraziti na suštinu beskrvno-nacionalnog osećanja. Zašto u takvoj „mizeriji”, pita se Isidora, nema čak ni dostojanstva? Nama je danas prilično teško da potpuno jasno sagledamo to pitanje „nedostatka dostojanstva” o kome govori Isidora u 1911, ali nam to pitanje o „nedostatku dostojanstva” nije ništa manje značajno danas. Stvar baš nije jasna našta sve Isidora misli; njena vapaj-pitanja imaju povremeno čak i metaforičan prizvuk. Ne čujemo aluzije na Aneksionu krizu (1908), ali je sigurno da su srpska nacionalna osećanja tom krizom duboko bila ponižena. Ne čujemo u njenim razmišljanjima ni pomen o neuspehu atentata Bogdana Žerajića na tadašnjeg austrougarskog poglavara Bosne i Hercegovine – Varešanina, ali zar ono poslednje što je Žerajić učinio, samoubistvo, zar to nije bila bar mrva odbranjenog dostojanstva posle neuspelog atentata? Ono što je sigurno da Isidora nije mogla u tom času znati bila je uspešno položena zakletva koju su mladobosanci položili na Žerajićevom grobu 1910, a što se tiče Isidorinih saznanja o uspehu Pašićeve i Milovanovićeve ekonomske politike u odbrani Srbije od posledica Carinskog rata (1906–1910), o tome bi se moglo samo nagađati prema tadašnjim napisima iz štampe. Srpska nacija u tom istorijskom periodu, sigurno je, nije bila bez uspeha u odbrani svog nacionalnog dostojanstva. Međutim, sigurno je i to da u isto vreme, kako primećuje Isidora, „gladna naša književnost prosjači za zrnce saradništva, za zrnce pretplatništva”[4]. Isidora je u pravu kada zamera na stanju u kulturi i književnosti. To stanje je dugoročan srpski problem nacionalnog morala: „Zašto smo meso bez krvi? Zašto smo nacija bez sigurnog, čvrstog kulturnog uspona?”

[…]

Bez razvijenih i učvršćenih elemenata nacionalnog morala, Isidora Sekulić bila je svesna da nema ni nacionalne vere u vlastito nacionalno biće, vere bez koje svi narodi, pa i naš, „gube i moraju gubiti svoju moć”[5] delovanja i opstanka. Nama se više puta u prošlom XX veku dogodilo da smo ili brzopleto prevideli ili ideološki surovo bili ometeni da preispitamo i očvrsnemo naš nacionalni moral. Svako krizno vreme, kao i svako prelazno vreme – što je termin same Isidore Sekulić – stavljalo je u najveća iskušenja i nacionalni i lični moral svakog pojedinca, svakog pripadnika srpske nacionalne zajednice i svakog čestitog, nemerkantilnog građanina. Ono što je Isidora uočila i saopštila još 1912. ostalo je zadugo aktuelno; čak i posle njene smrti, sve do dana današnjeg. A šta je to, što je – između svega ostalog – Isidora uočila te, za nas tako kritične i značajne, 1912. godine? Uočila je da „van svake je sumnje da treba revidirati narodno vaspitanje i sadržaj našeg nacionalizma”[6].

[…]

Zbog toga, u minulih devedeset godina, sve su opomene Isidore Sekulić ostale jednako važeće i otvorene za naše, mnogo čime mučeno, podrivano i drobljeno, već duže vremena sklono fragmentovanju, poslednjih decenija bezmalo sluđeno nacionalno biće. I možda nam je danas, potrebnije nego ikada pre, da se uprkos mnogim našim zakašnjenjima, zabludama i propuštenim prilikama, stalno bar prisećamo i treznimo „vruću pamet” svežinom ovih i ovakvih razmišljanja Isidore Sekulić:

Dok smo usko i samo svojski nacionalni, a ne i čovečanski nacionalni, ne možemo imati visokih, maksimalnih radova. Jer maksimalni radovi traže ne samo maksimalnu energiju nego i maksimalnu slobodu, a ta je samo u pobeđenoj uskosti, u širokogrudosti, sveopštosti, svedobiti, svečestitosti.

Ne samo iz rođenog iskustva i narodne tradicije, nego iz nauke i filozofije celoga sveta treba crpeti ideju–silu, ideju–simbol i ideju–kult našeg nacionalizma.[7]

[…]

Nacionalizam nije tu samo za osvajanje teritorija, za vaspitanje četnika i vojnika, za otpor prema siledžijama i nepravdi, nego je on za sav život tu, i za onaj veći deo života kad vojnici, po svršenom poslu, pokidaju oružje, i, osim vojničkog, imaju svoj građanski ponos i svoju individualnu ambiciju. A taj nacionalizam mi još nemamo.[8]

(…)

Ne. Kod nas se sada, posle slavnih pobeda, mora ispupčiti i jedan unutrašnji ideal, da budemo i u sebi bolji, sami od sebe bolji, bolji danas nego juče i prekjuče, bolji ja nego ti, bolji ti nego on.[9]

(…)

Nacionalnost nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve nenaše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti (…) stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, …nesebičnost, kultura u najlepšem obliku.[10]

Čudesna vizija našeg nacionalnog morala i njegovog, skoro idealnog, usmerenja. Zaista, čudesna.

(…)

Privodim kraju ova zapažanja o savremenosti Isidorinih razmišljanja o nacionalnom moralu sa njenim davnim, mladalačkim otkrivanjem duboke veze između iskonske energije maternjeg tla i jedne moguće „evolucije srca u smislu plemenitosti, jednostavnosti, jakih osećanja simpatije za zemlju i čoveka”[11] koji je sa te zemlje ponikao.

Mirko Magarašević

Izvor: Magarašević 2002: Mirko Magarašević, „Savremenost Isidorinih razmišljanja o nacionalnom moralu”, u: Isidorijana, 10–11, Beograd: Udruženje „Isidora Sekulić”, 104–121.

[1] Sabrana dela Isidore Sekulić, knj. XII, Služba (1894–1958), Matica srpska, Novi Sad, 1966, str. 51.

[2] Isto.

[3] Isto delo, „Iz jednog pisma”, str. 72.

[4] Isto, str. 72.

[5] Sabrana dela Isidore Sekulić, knj. XII, Služba (1894–1958), Matica srpska, Novi Sad, 1966, str. 105.

[6] Isto delo, str. 86.

[7] Isto delo, str. 124.

[8] Isto delo, str. 126.

[9] Isto.

[10] Isto delo, str. 126. Sva podvlačenja su autorova.

[11] Sabrana dela Isidore Sekulić, knj. IX, Analitički trenuci i teme, „V. Karadžić”, Beograd, 1977, str. 43.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

god-1772560_960_720
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

Postavljanje kamena temeljca za Pošingerovu Fabriku oružja u Krčagovu 3. 11. 1935.
Naredni članak

Fabrika oružja i municije u Krčagovu