АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

САВРЕМЕНОСТ ИСИДОРИНИХ РАЗМИШЉАЊА О НАЦИОНАЛНОМ МОРАЛУ

На тему актуелности српског националног питања, а тиме и националног морала, писала је Исидора у више махова, а посебно у периоду од 1910. до 1914, што је и био период у коме се већина малих европских народа залагала и борила да тај проблем правилно реши. Међутим, та је тема остала актуелна и касније, поготову за народе који нису нашли историјско разрешење тог питања.

[…]

Самим тим, и други Исидорини ставови из те године [1911] имају савременичку легитимност и значај као своједобно: „Из хиљаду рупа вире велике и стварне потребе и национални захтеви. Сто послова нас чека око одржања самог националног опстанка, а осим тога имамо да се бринемо и да културно много не заостанемо од осталих просвећених народа. Велики део енергије морамо употребити на оне послове који су други народи већ збринули, и који нама у први мах изгледају несавремени.”[1] И када нам ове Исидорине речи стижу данас, средином двехиљадите, онда се са највећим чуђењем морамо питати куд одоше, несташе и ушта пропадоше сва она српска залагања од 1912. до 1941? Докле доведе српску националну судбину онај варљиви идеал тугаљивог југославизма? И док други пређоше, некако, своје путеве, ми смо опет на неком сличном почетку, као да никакав пут нисмо ни прешли, а толико залуд страдалих за нама остаде!? И опет, изнова, „велики део енергије морамо употребити на оне послове које су други народи већ збринули, и који нама у први мах изгледају несавремени, а морају се свршити, јер се само преко њих може даље”[2]. Исидорино схватање личног и колективног морала упућује свест српског човека на сабраност, усредсређеност, самосвест, заједништво у постављеним циљевима и предузетим деловањима. Исидора тражи и очекује од сваког Србина ону врсту нарочите моралности која уздиже и појединца и целу народну ствар; као што је своједобно чинио и тражио Доситеј Обрадовић.

Истовремено, Исидора Секулић, већ крајем прве деценије прошлог века, јасно је сагледала колико се криза српског националног морала зачиње, пре свега, у истовременој кризи јавног и појединачног односа према култури и њеној књижевности. „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?”[3] – пита се Исидора. Она културно и национално посматра као природну целину, јединствену грађу бића народа. Значи: националног не може ни бити без нивоа културног, нити може бити довољно културног без неопходно националног. Бескрвно културно даће бескрвно национално, као што ће се бескрвно културно одразити на суштину бескрвно-националног осећања. Зашто у таквој „мизерији”, пита се Исидора, нема чак ни достојанства? Нама је данас прилично тешко да потпуно јасно сагледамо то питање „недостатка достојанства” о коме говори Исидора у 1911, али нам то питање о „недостатку достојанства” није ништа мање значајно данас. Ствар баш није јасна нашта све Исидора мисли; њена вапај-питања имају повремено чак и метафоричан призвук. Не чујемо алузије на Анексиону кризу (1908), али је сигурно да су српска национална осећања том кризом дубоко била понижена. Не чујемо у њеним размишљањима ни помен о неуспеху атентата Богдана Жерајића на тадашњег аустроугарског поглавара Босне и Херцеговине – Варешанина, али зар оно последње што је Жерајић учинио, самоубиство, зар то није била бар мрва одбрањеног достојанства после неуспелог атентата? Оно што је сигурно да Исидора није могла у том часу знати била је успешно положена заклетва коју су младобосанци положили на Жерајићевом гробу 1910, а што се тиче Исидориних сазнања о успеху Пашићеве и Миловановићеве економске политике у одбрани Србије од последица Царинског рата (1906–1910), о томе би се могло само нагађати према тадашњим написима из штампе. Српска нација у том историјском периоду, сигурно је, није била без успеха у одбрани свог националног достојанства. Међутим, сигурно је и то да у исто време, како примећује Исидора, „гладна наша књижевност просјачи за зрнце сарадништва, за зрнце претплатништва”[4]. Исидора је у праву када замера на стању у култури и књижевности. То стање је дугорочан српски проблем националног морала: „Зашто смо месо без крви? Зашто смо нација без сигурног, чврстог културног успона?”

[…]

Без развијених и учвршћених елемената националног морала, Исидора Секулић била је свесна да нема ни националне вере у властито национално биће, вере без које сви народи, па и наш, „губе и морају губити своју моћ”[5] деловања и опстанка. Нама се више пута у прошлом XX веку догодило да смо или брзоплето превидели или идеолошки сурово били ометени да преиспитамо и очврснемо наш национални морал. Свако кризно време, као и свако прелазно време – што је термин саме Исидоре Секулић – стављало је у највећа искушења и национални и лични морал сваког појединца, сваког припадника српске националне заједнице и сваког честитог, немеркантилног грађанина. Оно што је Исидора уочила и саопштила још 1912. остало је задуго актуелно; чак и после њене смрти, све до дана данашњег. А шта је то, што је – између свега осталог – Исидора уочила те, за нас тако критичне и значајне, 1912. године? Уочила је да „ван сваке је сумње да треба ревидирати народно васпитање и садржај нашег национализма”[6].

[…]

Због тога, у минулих деведесет година, све су опомене Исидоре Секулић остале једнако важеће и отворене за наше, много чиме мучено, подривано и дробљено, већ дуже времена склоно фрагментовању, последњих деценија безмало слуђено национално биће. И можда нам је данас, потребније него икада пре, да се упркос многим нашим закашњењима, заблудама и пропуштеним приликама, стално бар присећамо и трезнимо „врућу памет” свежином ових и оваквих размишљања Исидоре Секулић:

Док смо уско и само својски национални, а не и човечански национални, не можемо имати високих, максималних радова. Јер максимални радови траже не само максималну енергију него и максималну слободу, а та је само у побеђеној ускости, у широкогрудости, свеопштости, сведобити, свечеститости.

Не само из рођеног искуства и народне традиције, него из науке и филозофије целога света треба црпети идеју–силу, идеју–симбол и идеју–култ нашег национализма.[7]

[…]

Национализам није ту само за освајање територија, за васпитање четника и војника, за отпор према силеџијама и неправди, него је он за сав живот ту, и за онај већи део живота кад војници, по свршеном послу, покидају оружје, и, осим војничког, имају свој грађански понос и своју индивидуалну амбицију. А тај национализам ми још немамо.[8]

(…)

Не. Код нас се сада, после славних победа, мора испупчити и један унутрашњи идеал, да будемо и у себи бољи, сами од себе бољи, бољи данас него јуче и прекјуче, бољи ја него ти, бољи ти него он.[9]

(…)

Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености (…) стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, …несебичност, култура у најлепшем облику.[10]

Чудесна визија нашег националног морала и његовог, скоро идеалног, усмерења. Заиста, чудесна.

(…)

Приводим крају ова запажања о савремености Исидориних размишљања о националном моралу са њеним давним, младалачким откривањем дубоке везе између исконске енергије матерњег тла и једне могуће „еволуције срца у смислу племенитости, једноставности, јаких осећања симпатије за земљу и човека”[11] који је са те земље поникао.

Мирко Магарашевић

Извор: Магарашевић 2002: Мирко Магарашевић, „Савременост Исидориних размишљања о националном моралу”, у: Исидоријана, 10–11, Београд: Удружење „Исидора Секулић”, 104–121.

[1] Сабрана дела Исидоре Секулић, књ. XII, Служба (1894–1958), Матица српска, Нови Сад, 1966, стр. 51.

[2] Исто.

[3] Исто дело, „Из једног писма”, стр. 72.

[4] Исто, стр. 72.

[5] Сабрана дела Исидоре Секулић, књ. XII, Служба (1894–1958), Матица српска, Нови Сад, 1966, стр. 105.

[6] Исто дело, стр. 86.

[7] Исто дело, стр. 124.

[8] Исто дело, стр. 126.

[9] Исто.

[10] Исто дело, стр. 126. Сва подвлачења су ауторова.

[11] Сабрана дела Исидоре Секулић, књ. IX, Аналитички тренуци и теме, „В. Караџић”, Београд, 1977, стр. 43.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

god-1772560_960_720
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Постављање камена темељца за Пошингерову Фабрику оружја у Крчагову 3. 11. 1935.
Наредни чланак

Фабрикa оружја и муниције у Крчагову