АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

САВРЕМЕНИЦИ: О Љубомиру Стојановићу

Љубомира Стојановића познајемо најпре као филолога, иза кога стоје граматике српског језика, збирке натписа, записа и житија, прва монографија о Вуку Стефановићу Караџићу. Са филологијом преплитала се историја, потреба да се забележи благо које је расуто и на корак до заборава. Политика му се кратко нашла на путу, па је био министар просвете, председник владе, вођа Самосталне радикалне странке, али се ипак вратио науци. До већине његових дела може се доћи и данас, али до записа о томе какав је човек био Љубомир Стојановић, како је добио свој надимак и како су га његови савременици видели, тешко. Пошто неки записи ипак постоје, пустићемо их да говоре уместо нас.

„Није било никаква случајност то што су га савременици назвали „Вјетар” и сећали га се као горде, поносите појаве, високо узгигнуте главе и у правом и у пренoсном значењу. Није исто тако случајно ни то што је његов улазак у Академију наука њен председник Милан Ђ. Милићевић у јануару 1896. године поздравио речима:

– Млад, здрав, лак, поносит као соко, крилат науком којом се напајао на првим светским врелима, пун воље и снаге за рад” (Радојевић, 2000: 18).

Након његове смрти и сахране у Прагу, неколико његових савременика присетило се свог пријатеља, учитеља и политичког колеге. Осликавајући нам његов карактер Јован М. Жујовић је рекао: „Имао је чистоћу карактера, рекао бих, међу нама ненадмашну. Имао је изванредну чврстину разумне воље без икакве савитљивости у каквој животној невољи или под каквим моралним или духовним притиском. Морално чист у сваком погледу био је, с пуним правом, врло строг спрам свачијега неваљалства, особито спрам неваљалства истакнутих људи, великих државних службеника, народних вођа и управника. Али строгост и крутина његовога суда није смењивала нежност његове душе и доброту срца његова” (Жујовић, 1930: 344–345).

Војислав С. Вељковић додаје следеће: „Он је у сваком грађанину своје земље сасвим искрено видео себи равну индивидуу и силом својих најпоштенијих жеља и намера издизао га на своју сопствену висину. (…) Нарочито се бунио против тога да појединци долазе на јавне положаје не по својој сопственој вредности и заслугама, него просто путем привилегија и протекција. Он је живо осећао колико такав ред ствари, нарочито ако игром случаја преовладају безвредне личности, може бити и штетан и опасан по морални развитак грађана, па дакле и по прави напредак целога народа. Његовом бистром оку истина није измицао факт да ако секира сече шуму, она то може чинити само зато што јој сама шума даје држаљу. Али за њега је то уопште била једна чудовишна појава да неко може искоришћавати слабост народа у себичне сврхе место да се сав стави у службу његова моралнога напретка”  (Вељковић, 1930: 356).

Јаша Продановић осликава његову прилагодљивост потребама свог народа и велику скромност: „Он је личио на оне велике и усавршене стројеве који у рату фабрикују гранате и обусе, а у миру производе плугове и тракторе. Само, ова моћна политичка машина имала је своју велику душу и сама је собом сјајно управљала. (…) Пристајао је великим срцем да буде последњи кад су се делиле почасти, али је сверсдно желео да буде први када се излаже опасностима. И без народног остракизма он се сам уклањао са највиших државних партијских и политичких положаја, ако му се учинило да на њима не може очувати нетакнута своја начела и одржати у целости своје моралне скрупуле” (Продановић, 1930: 359).

Његов политички сарадник Љубомир М. Давидовић црта Стојановићев карактер мало оштрије, детаљније, па каже: „У времену када је политички морал био прилично похабан, Љуба је био пречестит, ако тако смем рећи. Уз то био је отворен до насртљивости, искрен до увреде, увек начелан, свагда лојалан, никад лењ. (…) Кад му се планови нису одмах остваривали, постајао је несртпљив до пргавости. (…) Препорођај нашег друштва хтео је извести за неколико месеци. Несебичан до самоодрицања, никад се у политици о себи није бринуо. Његову кандидацијуу су увек истицали и спроводили други. (…) Ниједно право није више тражио и кад је био на највишим положајима”  (Давидовић, 1930: 345–348). У прилог овом мишљењу говори чињеница да се Љубомир Стојановић одрекао саветничке и професорске плате, напустио странку и одбио место председника владе да би доказао да не инсистира на својим принципима кријући се иза свог положаја.

Слику Стојановићевог карактера заокружујемо речима његовог ученика Александра Белића. „Мало је људи који су радили на себи колико је радио Стојановић, па да ипак његова природа остане онако непосредна, проста и искрена каква је била његова. (…) Не бити никад у опреци са собом, са оним што је он сматрао за право, морално и једино поштено ‒ то је основна црта његове личности. Можемо се ми не слагати увек са њим у оцени онога што је он сматрао за право и поштено, али морамо рећи да је он у оцени правде и поштења био врло строг и искључив. Утолико је његово самопотчињавање било теже и јуначније”  (Белић, 1930: 349–350).

Какав је Стојановић био као учитељ, говоре чињенице да је лично убедио тадашњег министра просвете да се Белићу обезбеди стипендија за школовање у Москви, да се лично задужио да би Белићу обезбедио новац за трошкове одбране доктората, а врхунац је говор који је одржао у Белићеву част, представљајући га као ученика који је надвисио свог учитеља. Белић нам доноси и речи самог Стојановића, којима он оцењује сопствени учинак (говорећи о себи у трећем лицу): „Ова несталност и често мењање посла, што га је пратило целога живота, огледа се и у књижевним радовима, и нису били погодни да што знатније уради. Па ипак је нешто урадио” (Белић, 1930: 354). Белић на ове речи свог учитеља има следећи одговор: „Међутим у каквој несразмери стоји ова исповест његова са огромношћу његова рада, са многобројним књигама, неопходним нашој науци, наших старих и савремених споменика које је он издао. (…) У тој скромности, у том потцењивању свога рада и самошибању, види се такође његова снага да рече и себи и целом свету о себи ‒ пуну истину, истину онако како ју је он схватао. Мало је људи који у несређеној духовној атмосфери код нас имају ту моралну снагу. (…) Стојановић је био далеко, врло далеко од интелектуалних спекуланата сваке врсте” (Белић, 1930: 354).

До сада смо говорили о томе како су савременици видели Љубомира Стојановића. Погледајмо сада како је сам Стојановић видео своје савременике, али овог пута обичне људе, своје Ужичане.

Свој чланак о Ужицу Љубомир Стојановић почиње овим речима: „Ово су успомене из детињства које сам забележио по жељи уредниковој, и које могу имати вредности у толико што говоре о Ужицу какво је било пре пола века”  (Стојановић, 1922: 157). Из ове реченице може се закључити да аутор сопствене успомене бележи по жељи уредника Гласника српског географског друштва, истовремено уносећи и црту њихове корисности у историјском смислу. Чланак је подељен на пет насловљених одељака: Место, Становници, Занимање, Живот (поднаслови: Живот у кући и Друштвени живот), Завршетак.

Описујући изглед Ужица, аутор наводи занимљиву опаску о томе како Ужичани предвиђају време посматрајући клисуре кроз које протиче река Ђетиња: „Ове две клисуре служе Ужичанима као барометар за кишу. Ноћу, кад се све утиша чује се хучање Ђетиње: ако хучи под Градом, биће кише, а ако хучи под Гротом, биће лепо време. С пролећа и јесени барометар им је и магла; ако се магла, пењући се уз Забучје, повије и иде уз воду, биће још кише; а а ко иде уз воду, пролепшаће се време”  (Стојановић, 1922: 158). У наставку је било речи о одласку Турака из града и развоју ужичке вароши.

У одељку посвећеном становницима, аутор наводи да је Ужице било насељено још у римско доба, да су Турци (потучерњаци) чинили већинско становништво у тој вароши све до 1862. године. Са њиховим одласком, почињу досељавања углавном хришћанског становништва из Санџака, Херцеговине и Црне Горе. Зато он групише те досељенике према томе одакле су долазили и у ком периоду. Успут бележи и то како су све Ужичани једни друге звали: скраћујући презимена: Милисав Селак(овић), Милан Стамат(овић); по занимању или положају: Илија Пушкар, Иво Судија; по месту одакле су: Лука Требињац, Стеван Невесињац; по надимцима: Светозар Чизмо, Максо Патак; по телесним особинама и недостацима: Милисав Клемпо, Црни Никола. Једном речју, то су били већ формирани грађани са етничким и психолошким особинама свога краја, и све то учинило је да их нова средина није асимиловала и обезличила; они се нису ‚поужичанили’. То су осећали у Ужичани, и јамачно су их зато називали по местима одакле су (Стојановић, 1922: 164–165). Онда је уследило нешто на шта код строгог научника Љубе нисмо навикли ‒ он нам, попут каквог романописца, слика карактере. Прелаз на приче о њима је природан, слободан, без икакве напрегнутости, осликавајући тако потреби аутора да те по њему непоновљиве личности спасе заборава. Највише места дао је В. Мостарцу, описујући његово понашање, ставове, стремљења. Није могао замислити да деца могу по себи бити рђава, и сву је кривицу бацао на родитеље, који их нису умели васпитати или су им сами пружали рђаве примере. (…) Остао му је један син, и он га је васпитавао потпуно по Русовљеву методу. Никад га није испуштао из очију, и утицао је на њега да не прими какве рђаве навике од друге деце с улице. Бијењем се никад није служио, али је зато ‚резилио’ по читав сат; и то с таком искреном љутњом, да је то много јаче утицало него батине” (Стојановић 1922: 167).

У одељку под насловом Занимања, Љуба набраја велики број заната који су тада у Ужицу постојали, од баруџија (барут, куршуми) и самарџија, па до берберина и екмеџија. Али је најомиљенија била трговина с говедима, која су с пролећа купована по вашарима, гајили на Златиборским суватима, узетим под закуп од државе (један или двојица, имали су и своје), а око половине августа гонили на Митровачку скелу. То су били ‚џелебџије’, најотменији трговци, идеал сваког Ужичанина. Многи занатлија, чим би стекао 2-3000 дуката да може купити 30–40 грла, одавао се тој трговини, али нису сви ни успевали (Стојановић, 1922: 170–171).

У одељку под насловом Живот, Љуба нам даје значајне податке о томе како је изгледала унутрашњост куће једног Ужичанина, чиме су се он и његова породица хранили, како су обележавали празнике: „Обичаји су се строго вршили. Није било примера да ко не држи славу ма колико био сиромашан или у жалости. (…) Сваке недеље црква је била пуна народа, а о великим празницима и лети и зими била је пуна и порта” (Стојановић, 1922: 172). Што се друштвеног живота тиче, Љуба каже следеће: „Друштвени је живот био врло интиман, комшилук је био као једна породица. Сви су учествовали и у радости и у жалости појединих кућа. (…) И иначе кад би се у једној кући зготовило јело, које се ређе спрема, слато је овоме или ономе у комшилуку. (…) Тако је било и са воћем у башти, које никад није продавато”  (Стојановић, 1922: 173). Праве промене у јавном животу доносе чиновници који су из разних разлога у Ужице долазили. Чиновници су уносили и културу у ову патријархалну и примитивну средину. Крајем педесетих и почетком шесетих година они су с млађим грађанима основали читалиште с малом библиотеком која је била добро посећивана и седамдесетих година (управо до рата). „Око седамдесетих година било је образовано и дилетантско позориште. Сећам се да су представљали Смрт Стефана Дечанског и Устанак кнеза Милоша (…) Било је покушаја да се створи и певачко друштво, али се није могло развити, јер није било учитеља, и остало је интимни скуп млађих људи, који су у хору певали” (Стојановић, 1922: 173–174). Међутим, поред ових добрих ствари, чиновници доносе и вишестраначје, које је неминовно доводило до раздора у друштву: Од тада су и односи између грађана и чиновника управљали се према политичкој боји, а не према личној вредности (Стојановић, 1922: 174).

Коначно, у одељку под насловом Завршетак, Љуба заокружује причу о Ужичанима, правећи јасну дистинкцију између прошлости и тренутка у ком пише. „Ужичани су у прошлости били радни, штедљиви, пили су умерено и разлогом, а разлика између варошана и сељака није постојала. Да ли због политике или из неких других разлога, тек, Ужице се променило и Љуба то види. Зато даје своје мишљење о томе како би се стање могло поправити: Ужицу не може помоћи ни железница, ни гарнизон, ни то што ће бити административни центар. Да једно место напредује, треба да производи и да му је околина богата” (Стојановић, 1922: 175). У наставку наводи чиме би то Ужичани могли да се баве, не би ли повратили стару славу.

Данас је опет време када Ужицу требају баш овакви савети. Само, имају ли право на њих они који нису успели ни Љубину кућу да сачувају? Можда је он ово и предвидео, па је оставио аманет да буде сахрањен тамо где се затекне (сахрањен је у Прагу). Потврду можемо наћи у речима Војислава С. Вељковића: „Љуба Стојановић је осећао сву таштину и неискреност части и почасти које извесни кругови сматрају за дужност да одаду личностима које умиру на високим положајима, и као човек који је мрзео конвенционалност и није марио за свечаност, он је наредио да по смрти буде положен у обичан сандук од чамовине и да буде сахрањен без икаквих церемонија, без помпе, без говора и венаца”  (Вељковић, 1930: 357). Упркос свему, његово име биће незаобилазно свакоме ко се буде бавио србистиком и ко у његовим збиркама буде тражио основу за даља истраживања. А најважније од свега, показао нам је својим примером какви људи треба да будемо, како да градимо себе и како да се односимо према свету.

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

Литераура:

Белић 1930: Александар Белић, Љубомир Стојановић човек и научник, Српски књижевни гласник, Нова серија, књига XXX, број 4–16, јун, стр. 349‒355;

Вељковић 1930: Војислав С. Вељковић, Љуба Стојановић као јавни радник, Српски књижевни гласник, Нова серија, књига XXX, број 4–16, јун, стр. 355‒357;

Давидовић 1930: Љубомир М. Давидовић, Сећања на Љубу Стојановића, Српски књижевни гласник, Нова серија, књига XXX, број 4–16, јун, стр. 345‒349;

Продановић 1930: Јаша М. Продановић, Љубомир Стојановић 19-VIII 1860 – 16-VI 1930, Српски књижевни гласник, Нова серија, књига XXX, број 4-16, јун, стр. 358‒361;

Радојевић 2000: Мира Радојевић, Љубомир Стојановић у Првом светском рату, Историја 20. века, Институт за савремену историју, Београд, год. XVIII, број 2, стр. 9 ‒ 29;

Самарџић 1986: Радован Самарџић, Љубомир Стојановић (Враћање дуга историји), Писци српске историје III, Београд, Просвета, стр. 143‒156;

Стојановић 1922: Љубомир Стојановић, Старо Ужице, Белешке и успомене из год. 1865–1875, Гласник географског друштва, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, свеска 7. и 8. стр. 157‒176

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Banja_Luka_pogled_sa_južne_strane
Претходни чланак

НАРОДНА ВЈЕРОВАЊА ИЗ ОКОЛИНЕ БАЊЕ ЛУКЕ

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy (9) - Copy - Copy
Наредни чланак

МИСАО ДАНА