АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

САВРЕМЕНИЦИ: Милош Црњански о Алекси Шантићу

Данас се већ јасно види, да смо што се књижевног живота и интересовања за књигу тиче, далеко од предратног доба, када је Књижевни гласник значио једну важну чињеницу Србији, а нарочито у животу Београда. Данас већ и они, које називају „футуристима”, знају да су Скерлић и његово доба ипак значили широко цветање могућности књижевних. Данашње стање литерарног живота не разликује се много од данашњег стања баналног живота партија, чиновника итд. Са свим својим срамотама, бедама и нискостима.

У данашњем друштву ћифта и пиљара књижевност има тако смешно место и зато понављам оно, што сам већ пре две године рекао, да поет сада не значи ништа и да се не чита ни Дучић.

Алекса Шантић, један од плејаде истог доба, са јасним и звонким лирским звуком, заборављен је као да га није ни било. Једино се још његове родољубиве песме употребљавају, а мирис његове источњачке младости, као мирис ћилибара и дима, сан и господски глас певача ишчезавају. Без великих потеза, романа, драма, много књига, његов чист лиризам увео је и избледео у нашем времену, песме му се губе, много хваљене, у предратној лирици и живот му већ давно нема моћ мешања и рађања.
Његова мушка чистота требало би да је дуготрајнија власт, али чело главе ће му се изређати говорници, чије је „званично путовање” плаћено и знаће се из новина да је опет један „велики песник” на умору.

У овом простачком времену, опет ће „млади” бити они, који ће дати праведну меру. У тешком нагону да се песничке судбине повежу, да се створи непрекидна књижевност, даће Алекси Шантићу достојно место певача, чистог и јасног лиризма, који је богомдан и тајно дубок. Његов знак, међу многим нашим славним и високопарним еквилибристима, биће расцветана грана, али скривена иза његове књиге и живота. Са раскошним пејсажем дубоко повезана слика, имаће дубљег смисла, за развитак наше лирике, од свих певача и есеја оних, којима то у каријери треба.

Пре две године, кад сам у Мостару проводио лето на војној вежби, виђао сам га сваки дан. Сви ми „футуристе” били смо му досадни, али смо вечери проводили тихо и лепо. Пред нама је била дивна узбурканост плавог стења, под модрим небом, монарета и џамије, као копља, и бели, арапски шатори, стара, турска гробља са камењем под чалмама, а зарезаним словима лепим као ситне руже, све је то учило тишини. Књижевност и критика заиста нису биле важне. Диван, стари, стрми мост водио је у ноћ, над Мостаром, у којој је сјао месец, као увис бачена меџедија. Неретва једино не беше сладуњава, у њој су, као глисте, пливала и трчала главачке, црна и печена деца. Из даљине се свако вече чуло повечерје војничких логора.

Долазио је са дугом сенком, увек у црнини, носио је стара одела, мало похабана. – Није много дискутовао о књижевности и није га више болело, што није остварио негдашње своје снове: романе, драме, новеле, песме. Радо је говорио о свету, о путовањима, имао је дубок осећај да је лепота живота у васиони и даљинама. Успео сам врло брзо да га начиним суматраистом.

Вређале су га извесне критике, али се давно био одрекао свега, о чему је онај мали мостарски књижевни круг, пре рата, сањао. На своју лирику гледао је мирно као поп на своју цркву, чим је био лепши дан, или ведрија ноћ, одлазио је и сад, под старост, да пише, али са једним невеселим осмехом.

Седео је, над Неретвом, уз кафу, са једном болесном измученошћу, која је волела још само цвеће и месечину. Ни о својој родољубивој поезији није хтео да говори. У животу не видех човека тако стидљиве чистоте и жуди. Ниједна прљава реч, ниједан меснати осмех, недељама. Никад се није женио и кад му описах Ону, коју је годинама волео, песник љубави само одмахну руком. Ако буде испало да га прогласе малим песником, сећаћу се како је све, у ноћи и вечеру, преливало његов лик заносом. Волео је земљу, а неку дубоку и страсну стидљивост имао је и у тој најдужој љубави.

Дуго је друговао са Дучићем. Причао ми је о њему одушевљено и мало малициозно, као о срећнијем, чији је живот све раскошно остварио, мада су заједно пошли из Мостара. О првим песмама, првим одговорима уредништва, које су бојажљиво очекивали. О првим љубавима Дучића, као да их он није смео имати, „Само ти, Алекса, немој да је гледаш, а ја ћу већ…” Био је леп, витак као слика Максима Бачевића, младог војводе, прве жртве.
Онај победоносно је прешао Италију, видео и сагледао и сазнао све, до дна. Овај је остао. Свако вече ова месечина, ова плава планина, турска гробља. У младости песништво као грозница. Каткад му се чини да му овај Мостар лежи на грудима. Некад богат, сад сиромах, ни воз до Београда не може да плати, а и шта ће тамо? Треба школовати сестрину децу. Сад је и на критике постао равнодушан, ни подсмех га више не дира, та све што је лепо, свуд по свету слабо пролази.

Свако вече долазио је радо и слушао пренеражено стихове Расткове, које сам му одушевљено читао. Одмахивао лепом и чистом руком. Писати песме није му више изгледало тако лепа ствар као некад. Има нечег глупог у ставу песника, пред стоком, што блеји у Месец, док он свира фрулу. Пратио ме је на путу у логор. Али свакако да није био песник зато што га широм Босне декламују о Светом Сави.

Говорили смо о јесењим песмама, причао је о Херцеговини, речи су му тако лепо пролазиле, као девојке, турско гробље и витезови. Знао је већ да ће му се тело распасти у звездану, цватну, мирисну земљу. Књижевност, у којој је био „велики лиричар”, није му више изгледала тако важна. Бити песник значило је нешто сасвим друго.

Побољевао је, али није се тужио. Једне ноћи, показујући у мрак, изговорио ми је сто четрнаесту суру из Корана. „Склоништа тражим… склоништа од Удувала, од Издајника, који дува у груди људске, склоништа од Џина и од људи.”
(1923)

Милош Црњански

Извор: Црњански 1991: Милош Црњански, „Слика Алексе Шантића”, у: Есеји и прикази [изаб. и прир. Б. Петровић и С. Трећаков], Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 125–127.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

sran-todorovi-6d0e5b05-fbdd-4bae-947e-881434e138d-resize-750
Претходни чланак

Рођен је глумац и музичар Срђан Тодоровић

krakov
Наредни чланак

Рођен је официр, писац и редитељ Станислав Краков