АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

САВРЕМЕНИЦИ: Јован Дучић о Петру Кочићу

Петар Кочић, босански приповедач из времена Аустрије у Босни, појавио се у први мах са више патриотизма него литературе; и са више намера него инспирације. Изгледао је већма босански устаник него босански писац; и човек за мегдане а не за медитације; и јачи на кубури него на перу. Нико није очекивао да ће једног дана Кочић направити преврат у српској новели, него да ће побунити људе у Босанској Крајини, и попалити онамо турске чардаке. Цела мушка појава Кочићева одавала је борца и кавгаџију. Његов високи стас био је пун невештих покрета, као у човека који добро седи у седлу, али не уме да корача по тортоару. Његове су руке биле дугачке као у звонара, а очи широке и унезверене, као у ловца на лавове, а не на зечеве или јаребице. Имао је глас који је више трубио него изговарао људске речи. – Ово је био писац бунтовник каквих у нашој књижевности није уопште било пре њега, нешто налик на руске писце револуционаре који су писали по казаматима. Остаће дуго упамћен спомен Петра Кочића као доброг писца, али ће се, нажалост, изгубити спомен на изванредног човека, одваљеног од родне стене; и заборавиће се његова симпатична личност, која је одударала својом појавом од свих људи који су га окруживали. И најзад, изгубиће се магија његове вреле и живе речи, која је била сва као окрвављена.

Само име Кочић баца и данас, и бацаће још дуго, читав млаз светлости на једно велико раздобље нашег српског бола и поноса. Његово само звонко име изгледа права реч неке јуначке заклетве и неког побожног завета. – Умро је млад, али је ипак, и боље него ико, успео да открије једну земљу са новом српском душом незадовољном, огорченом, прекипелом и осветничком, која је толико везана за косовски идентитет и обилићку правду. – Босна припада оном који је за њу умирао на турском коцу и на аустријском конопцу… Кочић је знао, и пре свију нас видео, колико је српска суза Богу дотужила и колико ће судбина кукавне Босне убрзо бити везана за судбину Европе. Такво Кочићево историјско предосећање 1914, то је можда најлепше и најузбудљивије у његовом малом али златном делу.

Кочић је, пре свега, приповедач свог босанског села, и оног краја по Врбасу и по Уни, у којем већ није било неколико стотина година људског колена без бојева и без гаришта. Ту је надомаку она граница коју су Срби својим масама запосели од Бихаћа све до Сења на мору, да европски Запад бране од азијских провала, и да онамо створе чувени српски епос о ускоцима који су носили звучна имена из Херцеговине, са Косова и са Вардара. Нарочито из Херцеговине. „Све је ово Херцеговина.”, каже један сељак из онамошњег Змијања етнографу Милану Карановићу говорећи о оном народу. – Уосталом, ово доказује и гусларски тип онамошњег човека и чести типични устанци организовани по манастиру Гомионици и око других православних богомоља. И цела изградња реченице Кочићевог човека сведочи колико је његов крај духовно близак епским пределима нашег источног краја, према Дурмитору. И дубоки народњачки нагласак у његовом причању о јунацима и манијацима, бунтовним сањалицама и донкихотовским карактерима, као Симеона Рудара и његовог друштва, дају образац једне врло типичне лакрдије о јунаштву манастирских испичутура и сеоских преклапала, какве се у нашим гусларским крајевима често сретају, као антитеза епском хероју опеваном у народној балади.

[…]

Сва величина једног писца јесте у томе да о једној ствари дадне неколико нових докумената. Видети природу кроз своју природу, и општу човекову судбину кроз своје сопствене доживљаје, то је све што може да донесе један нов писац: јер је свет веома стар, а тако исто и људске среће и несреће.

Али ипак, Кочић је више сликао него приповедао. То значи, његове приче нису имале довољно фабуле ни радње; то су више опажања него догађаји; забелешке о људима и њиховим судбинама, али без сукоба у осећањима и без противуречности са самим собом, што је најдраматичније. – Да би овакве ствари постале причом, морале би се развити у ширу акцију и у довршен организам, јер једна прича није још једна прича ако се не даје препричати након што се једном прочитала или чула, иначе је скица и забелешка. Тако се нису довољно у причу развиле оне сјајне појединости о Мрачајском Проти и о Мргуди, који су били предмети за цео један роман. – Уосталом, од овог недостатка фабуле, значи инвенције, пати цела српска новела. Приче Мопасанове или Горкога дају се увек препричати, али се не даје препричати какав роман Антола Франса, пошто Антол Франс није био приповедач него козер, и његова су приповедања стога сјајне козерије, али не и романи.

Кочић је својим типовима, као [што су] Давид Штрбац и Симеун ђак, дао у кратким причама најизразитија лица у нашој новели. Штрбац је сеоски лакрдијаш којег је мржња на странца направила духовитим, а сиротиња отровним. Он се шегачи са властима које су представљали расходовани аустријски бирократи разних раса, полушпиони презадужени и алапљиви, и увек српски непријатељи. Штрбац је сељак из Змијања, мудрац и политичар, сеоски Аристофан и сеоски Јувенал, проповедник и пророк, прерушен у шарлатана и буфона. То је типични српски човек из простог народа у оној земљи, један од оних који су ишли од канцеларије до канцеларије аустријске, завиривали, посматрали и контролисали тај пропали господски свет једне монархије, која је била осуђена на пропаст. Тако су одемравали праву снагу непријатеља замећући двосмислене разговоре и правећи алузије на судњи час, који чека ту војску комедијаша са лажним дипломама и гробовима и полицијским патриотизмом. Такви људи као Давид Штрбац и Симеун ђак излагани су вољно и невољно смеху и порузи туђинаца и своје сумљиве словенске браће у тим канцеларијама, али увек верујући, као и данас, да ће на крају њихова реч бити последња. За нас који смо све ово видели и доживели нема ничег речитијег ни узбудљивијег ни топлијег од ове изванредне историје Давида Штрпца или Симеуна ђака.

[…]

Као што се ни Доде није више у животу могао одвојити од типа свога Тартарена, који се толико допао публици, тако је и Кочић први поднео утицај свог Штрпца и свог Рудара. Да је још и пола столећа причао приче, он би остао више него једном веран тој двојици људи, у које је одиста био метнуо највише од себе самог. Тако се већ одмах спочетка враћао на Симеуна ђака у три разне своје приповетке и под три разна натписа. Сами писци понекад пронађу како су кроз неко своје лице одиста проговорили оно за што им је изгледало да су дошли на свет да кажу.

 

Јован Дучић

 

Извор: Дучић 2008: Јован Дучић, „Петар Кочић”, у: Моји сапутници, Београд: Штампар Макарије, 152–175.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

german
Претходни чланак

Умро је патријарх српски Герман

jovan_kursula_portret
Наредни чланак

Умро је хајдук и устаник Јован Петровић Курсула