АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

САВРЕМЕНИЦИ: Јован Дучић о Алекси Шантићу

Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности. По карактеру више северни Словен, добродушни и доброћудни, него јужни Словен из Средоземља, компликовани и критични. Зато, и поред све његове урођене бистрине духа, и његових дубоких личних искустава, Шантић није веровао у зло међу људима. Није био илузионист толико по духу колико само по укусу: имао је потребу да све преиначи на лепо, и све преправи на симпатично. – Оваквог света има пуно у српском народу; а ово је можда чак и једна битна црта у нашем човеку, макар што се вечито злопатио кроз свој историјски живот. Шантић је спадао међу оне своје земљаке са толиком урођеном добротом и отменим оптимизмом што никад немају очи на другом, него на оном што је налик на њихов сам идеал. Ово је нарочито чудно у једном народу који још носи свој северњачки праотачки нагон за песимизам и меланхолију, који се налазе на дну све његове поезије, народне музике, племенске психологије.

Шантићеве песме су пуне нежности и када прете тирану, а пуне наивности и кад изгледа да се даве у љубавним отровима. Он је сва своја осведочења црпио из таквог свог чистог и детињег срца. Није веровао ни да је Вук издао на Косову, ни да је Вукашин убио Уроша. Сматрао је за вероватније и да се сунце окреће око земље неголи земља око сунца. У младости богат и аполонски леп, није разумевао ни мржњу простака ни завист фукаре. Није делио људе на добре и рђаве, него само на пријатне и досадне, али је сматрао за људску трагедију што је на свету било више досадних него и злих. Шантић је у приватном животу био фанатичан пријатељ и племенит непријатељ. То је била тако радосна и витешка појава да је собом доносио сунце где год је дошао. Његов стас је био најлепше стабло у људској шуми. У својој малој средини, он беше и њен Аликибијад и њен Бајрон. Осетљивог духа и пун укуса за форму и начине, он ничим није показивао недостатак школе ни одсуство начитаности. Миклошич, у својим старим српским листинама, помиње неког босанског велможу Ивана Шантића. И наш песник Шантић у свом Мостару изгледаше некакав велможа који је онде где је живео истовремено и владао. Јер се нико није могао потпуно одупрети чару његове личности.

Али је Шантић у целом свом ставу према животу имао страх од свега што га је премашало, а у свом односу према књижевности ужас од свега што му је противуречило. Страховао је од великих градова, великих људи и великих речи. Зато остаде до краја везан за своју малу и тескобну средину. Као птица која има боју тла на коме је рођена, тако и овај нежни песник се не разазнаје на тлу на коме је постао. Али зато, место да буде херој живота, он постаде жртвом живота. Остао је целог века усамљеним у једној средини где се таленат није могао развити, ни његови лични догађаји умножити, обогатити, драматисати.

Ово је за Шантића књижевника био пораз. На овај су начин све велике тајне живота остале до краја непознате овом благородном писцу. За све утакмице људских преимућстава, он остаде по страни; и оста најзад заточеником једног града и предела где никад ниједна култура светска није била дотле оставила трага.

[…]

Без нарочитих доживљаја какви су обично познати у животу људи од маште и талента, Шантић је у свом малом граду на Неретви преживео свој век једино у поетским привиђењима, пометеним жељама, мутним очекивањима. Али и у једној нарочитој чедности и скрушености своје идеје о животу. Ни за чим није свом силом посегнуо, ни за чим свим срцем зажелео.

Тек доцније поче Шантић, и то свом силом открића, да верује, као нико од његових другова, колика је мисија речи и власт стиха. Ово је открио нарочито после своје патриотске песме „Остајте овдје“, која је убрзо имала у његовим крајевима најшири одјек. Шантић није био револуционар, али је подоста био апостол; и није био бунтовник, али је био искрено проповедник. Зато наједном поверова у песму као у мач. Уосталом, у свако српско доба, као и за време Змаја, стихови су били неминовна потреба српској средини, а у Херцеговини су били потребни нарочито због националног отуђивања и због аналфабетизма масе. Шантић је веровао да треба народу проповедати некакву веру у чудеса која треба да дођу, и која су одиста и дошла револуционарном акцијом доцније сарајевске генерације. У том правцу су писане песме које нису претендовале на вечитост ни на славу, које су читане и дељене у рукопису, и које су учене наизуст пре него су биле негде штампане.

[…]

Алекса Шантић је можда скоро једини остао на свом месту у Мостару, тако рано опустелом. Али његово се име кроз један леп број година носило кроз омладину као једна нова застава. Шантић је на тај начин био постао већим него и његово књижевно дело. Он је био оличење новог Мостара, који је постајао помало славним. И Шантић није више био само трубадур, него и вођ једне идеје и први културни борац. Истина, није учествовао у делегацијама за бечког цара да оптужује његову сарајевску владу, ни ишао у Цариград да православном патријарху оптужује за насиља над српском црквом. Ово су радили политички вођи. Шантић је, међутим, стајао на свом сопственом шанцу, снажнији на живој речи него у стиховима; он је једно време изгледао мегданџија који се бије и за све остале, као Јован Курсула.

[…]

Цео свет је читао стихове: и трговци, и занатлије и хлебари. Мостар и песник Шантић! Стари Грци би овај град и овог песника направили легендом о двоструком бићу, и насликали њих двоје као два брата Диоскура.

[…]

У свему, дакле, Шантић је био човек свога тла и свога времена. Био је и без икакве намештености, снобизма; противуречности. Стварно, Шантић је пре свега правио свој саћ за себе и своје другове, који су га читали са љубављу, и тумачили без оштрине. Уосталом, Шантић је правилно мислио: да је права несрећа за једног песника ако његове стихове читају и они који га лично не воле. Песма никад није лоша осим ако је лажна. А Шантић је веровао у своју песму зато што је знао да није никад слагао. И његови другови су у његовим песмама увек налазили и оно што он није био ни рекао.

[…]

Као песник, Алекса Шантић ће најдуже остати по својим патриотским стиховима. Они остају нарочито везани за Мостар као спомен на једно одиста херојско доба тога града. Јер је Шантић, први после старих гуслара, у оној земљи испевао стихове као уметник једног новог и културнијег доба. Као Сигфрид, који је сам себи исковао мач, и Шантић је себе направио војником једног раздобља. Зато Шантић и његово време остају у оној нашој племенитој земљици неразумљиви једно без другог. Шантић је у свом крају имао једно доба које је припадало најпре њему, и оно ће се, неоспорно, звати само његовим именом.

Извор: Дучић 2008: Јован Дучић, „Алекса Шантић”, у: Моји сапутници : књижевна обличја [прир. Новица Петковић], Београд: Штампар Макарије, 70–93.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

7010_Dejan Djurovic
Претходни чланак

Рођен је глумац и водитељ Дејан Ђуровић

sekularac
Наредни чланак

Рођен је фудбалер и тренер, друга Звездина звезда, Драгослав Шекуларац