Kad su preneli ćivot Svetoga Save u manastir Milicu, narod je dolazio sa sviju strana da celiva ćivot i dariva ga. Ko god je to činio pošla mu je svaka sreća i napredak u svemu i svačemu. Tako dođe i jedan siromašak manastiru, pa ne imajući čime darivati ćivot, skine sa sebe svoje dronjave haljine i zamota u njih jedne čađave verige koje je poneo iz svoje kolibe, pa to priloži na ćivot Svetog Save. Kad posle njega dođu u manastir bogataši, banovi i kneževi, začudiše se kad videše siromaškov dar. Jedan od njih srdito reče da razmotaju te dronjke i vide šta je u njima. Kad videše šta je, odmah narede da se i dronjci i verige izbace pred manastir. Čim su to učinili, a ćivot svetiteljev zatrepti i sveće se po crkvi sve potrnu. Seti se narod šta je, pa brže-bolje unesoše one dronjke i u njima verige i metnuše ih na staro mesto. Pošto se svrši služba, narod povrvi iz crkve, ali eto čuda: niko ne može da izađe! Najposle progovori nešto iz kubeta:

‒ Niko neće izaći dok se ne celuju i ne daruju verige Svetoga Save!

Narod poleti ćivotu i moleći se Bogu i Svetome Savi pobožno pristupi, celuje verige i dariva ih. Čim su to učinili, mogli su izaći iz crkve. To se rašču svuda, i od tada ostane da se svetkuju verige Svetoga Save.

IZVOR: Petrović 1998: Nikola Petrović, 50 legendi o Svetom Savi : izbor, Gornji Milanovac ‒ Čačak: LIO ‒ LEGENDA, str. 43‒44.