Кад су пренели ћивот Светога Саве у манастир Милицу, народ је долазио са свију страна да целива ћивот и дарива га. Ко год је то чинио пошла му је свака срећа и напредак у свему и свачему. Тако дође и један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот, скине са себе своје дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понео из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве. Кад после њега дођу у манастир богаташи, банови и кнежеви, зачудише се кад видеше сиромашков дар. Један од њих срдито рече да размотају те дроњке и виде шта је у њима. Кад видеше шта је, одмах нареде да се и дроњци и вериге избаце пред манастир. Чим су то учинили, а ћивот светитељев затрепти и свеће се по цркви све потрну. Сети се народ шта је, па брже-боље унесоше оне дроњке и у њима вериге и метнуше их на старо место. Пошто се сврши служба, народ поврви из цркве, али ето чуда: нико не може да изађе! Најпосле проговори нешто из кубета:

‒ Нико неће изаћи док се не целују и не дарују вериге Светога Саве!

Народ полети ћивоту и молећи се Богу и Светоме Сави побожно приступи, целује вериге и дарива их. Чим су то учинили, могли су изаћи из цркве. То се рашчу свуда, и од тада остане да се светкују вериге Светога Саве.

ИЗВОР: Петровић 1998: Никола Петровић, 50 легенди о Светом Сави : избор, Горњи Милановац ‒ Чачак: ЛИО ‒ ЛЕГЕНДА, стр. 43‒44.