Актуелности

САВАМАЛА – ТЕМЕЉ МОДЕРНОГ БЕОГРАДА

Почетком 1829. године кнез Милош Обреновић, у својој тежњи да одвоји српски део Београда од оног који је још припадао Турској, донео је одлуку да на падини Савамале подигне себи нову резиденцију, на великом празном плацу, између данашњих улица Немањине и Гепратове. „Када не могу да присвојим садашњу варош, онда хоћу да је привучем себи. Око мога двора створиће се нова варош и у њој ћу ја наћи све што ми буде потребно и за нашу војску и за наше велике народне скупштине”, поручио је кнез Милош.

Како би остварио овај план, у околини дворца изграђен је велики број „народних здања”, захваљујући којима настаје нови државно-управни центар Србије. Ова Милошева визија Београда одржана је практично до данашњих дана. Ширењем града ка Савској падини и Врачарском платоу ангажовањем европских „инџилира”, који су уз његов надзор израдили прве регулационе планове, Милош Обреновић је већ у првој половини 19. века поставио јасне смернице у настајању будуће европске метрополе. Образовањем српских официра и инжењера у Европи и Русији крајем тридесетих година деветнаестог века кнез показује висок степен бриге за потомство и свеопшти напредак свог народа. Управљање над вароши Милош је поверио свом рођеном брату Јеврему, док је аутор регулационог плана ширења Београда из турског дела ка српском делу на Врачарској падини био бечки инжењер Франц Јанке. Градњом је обухваћен читав простор од Немањине улице до Абаџијске чаршије или данас Улице краљице Наталије и до Улице кнеза Милоша и парка Мањеж. Године 1835. изграђене су Ђумрукана на Сави, Велика касарна у Улици кнеза Милоша и зграда Совјета, 1837. Дворац у Савмали, а 1839. године и Кнежева (Велика) пивара. Његову идеју даље прати и кнез Александар Карађорђевић, те у близини дворца подиже 1850. године Артиљеријску касарну (Шивару) и Војну академију. Касније Михаило, за време своје друге владавине, 1863. године подиже Вазнесењску цркву, у којој се и данас чува осликано звоно које је излио Милош Обреновић. То звоно је прво, након пет векова, по објави Хатишерифа, зазвонило Турцима у Београду. Кнез Милан је 1881. године подигао Народну скупштину (на месту данашње палате Одеон) и зграду Главне контроле (данашње Министарство финансија). Иначе, активност Милоша Обреновића на урбанизацији Београда у сваком случају осликава и другу страну овог владара, чије је име, због одређених догађаја из прошлости, често анатемисано у српској историји. Милош јесте био човек оскудног образовања, али и вансеријске интелигенције, који је успео да Београд постави на шине европеизације.

Милошев дворац

Цео комплекс, закључно са хамамом и уређењем парка, завршен је 1838. године. После дуготрајних преговора с уваженим иностраним градитељима, изградња дворца поверена је панчевачком архитекти Константину Радотићу. Сматра се да је финални план дворца прерадио Франц Јанке (1836) по оригиналном пројекту Франца Добија (1835). Дворац у Савамали по својој архитектури припадао је „дефинитивно европском обликовању оног доба”. Његова правилна основа, разуђена ризалитима на предњој страни и малим крилима на задњој, припада решењима функционалне групе зграда какве налазимо у Бечу, Пешти или другим градовима средње Европе. Грађен као кнежева нова резиденција, дворац је био намештен по ондашњој последњој европској моди. Имао је 24 собе. Историчари су забележили да је Милошев двор представљао прст у око Отоманској империји, у време када је Београд имао само 7.000 људи, а Крагујевац још био српска престоница. Ово здање је у стручној литератури недовољно описано, а о њему постоје и противречни подаци. Ипак, сасвим сигурно, дворац је друга грађевина класицистичког стила која је подигнута у престоници, након Велике касарне (1835). Устваобранитељи су натерали Милоша да у јуну 1839. године напусти Србију, те се кнез никада није уселио у дворац. Власт преузима најстарији син – Милан – који се након 25 дана, услед болести, упокојио. Кнез Михаило, млађи син, управљао је Србијом, у првом наврату, до 1842. године, када су га присталице друге династије свргле са власти и на кнежевски трон поставиле Александра Карађорђевића. Милошев дворац је кнез Михаило 1841. године уступио савету и Министарству финансија. После исељења Државног савета, у овој згради је остало Министарство финансија све до Другог светског рата, када је зграда порушена приликом бомбардовања Београда.

Милошев хамам

Сазидан 1838. године на Савској падини, уз дворац кнеза Милоша, намењен беговима, како су се у то време звали синови Милан и Михаило. Кнез је половином 1837. године послао кнегињу Љубицу да изабере место за хамам. Њој се допало узвишење у некадашњем Финансијском парку, где је по узору на мање хамаме за приватну употребу и сазидан овај објекат. По намени, облику и величини најсличнији му је био хамам саграђен у исто време уз Конак кнегиње Љубице. У хамаму није било базена, већ су дуж зидова у камену била истесана корита (халвати), у којима се купало. Свако корито имало је своју чесму тако да је вода увек била чиста. Вода је долазила у чесме из кружних канала који су опасавали просторије за купање. Милошев хамам оштећен је у бомбардовању 1941. године. Од 1954. године је под заштитом државе, односно споменик културе Града Београда.

Момчило Каран

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, фебруар, бр. 13/2011, стр. 34–35.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

skola-za-dizajn-beograd
Претходни чланак

Основана је Школа за дизајн у Београду

aleksandar-marincic
Наредни чланак

Умро је инжењер и академик Александар Маринчић