AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Sava Šumanović: KAKO SAM RADIO SLIKE (1939)

Hoću da Vam opišem kako sam radio slike koje izlažem i u kakvim prilikama sam živeo za to vreme. Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu, krenuo sam natrag za Pariz, iako teško duševno bolestan. U Parizu sam živeo od 1925, gde sam imao svoj atelje, sve do moga oboljenja u mesecu februaru 1928. Tada je zimska pariska grobnica učinila da sam poludeo, a preduslovi, za moju bolest bili su: slaba dohranjenost, duhovna premorenost i neuspeh u životu. Kako je, do svih tih nezgodnih dana i godina u mome životu došlo, opisaću kasnije, ukoliko je to imalo veze sa mojim slikarstvom.

Čitav moj život u Parizu od 1925. bila je oštra borba u sebi samom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, predživot je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan, da je dostajala jedna jaka groznica, pa da svu moju „obranu” sruši. Dakle, kad sam se vratio u Pariz 1928. god., hteo sam opet da se uredim za rad, kao pre moga oboljenja. Slučaj je hteo da, posle dva meseca neumorna traganja, nađem po jednom novinskom oglasu, da se nudi atelje zgodan za kakvu manju industriju. Uzeo sam tu ruševinu od ateljea u najam (u njemu je bila tvorevina aparata za radio prijeme), pa mi je isti, moj ljubazni prijatelj i znanac, odlični pariski arhitekt, Švajcarac po narodnosti, gospodin Rajst besplatno koliko se njega ticalo, a uz relativno male troškove za zidare, stolare i soboslikare, pretvorio u veoma prijatan atelje. U tom ateljeu radio sam oko godinu dana, pa su pariske slike koje izlažem u njemu nastale. Taj atelje bio je sa svih strana visokim kućama opkoljen kao neko dvorište, koje ima stakleni krov. Toga radi svetlo je imalo izgled „mistilnog” osvetljenja kakovo imaju kadgod podrumi i kakovo se viđa kadgod i na holandskim slikama. Sušta protivnost bio je ovaj atelje iz ulice Danfer-Rošro, sa ateljeom iz ulice Danvil, koji je bio jugoistoku okrenut i pun sunca i gde sam pre stanovao. Ovaj drugi bio je taman veoma tih sa tužnim svetlom, ali neobično slikarskim, te je bio pogodan za moje bolesne živce.

Bar u Parizu (1929)

Bar u Parizu (1929)

[…]

Kako sam u letu 1928, iako teško duševno bolestan, počeo nanovo da slikam i to sasvim realističkim stilom, sremske krajeve i kako su te stvari, iako su rad jednog duševnog bolesnika, bile su gledane kao potpuno normalne na mojoj izložbi 1928. u Beogradu, to sam hteo da nastavim na taj stil u Parizu. Rasveta pariske okoline, pa Normandija, kamo me je odveo ljubazni gospodin Merk, moj bivši kupac, drugačije izgledaju nego sremska polja i brežuljci, ali za mene su ostali isti ciljevi kao i u Sremu, naslikati ono što vidim tako kako svaki vidi, a uneti u svoj rad sve ono što se smatra najvišim u slikarstvu, ali bez napadne vidljivosti. Moram reći da, kome god sam običnom čoveku te stvari pokazao, našao je da su lepe, a tako isto i veoma čuveni slikari.

[…]

Moj život je tekao ovako: Rođen sam u Vinkovcima 22. I. 1896. od oca šumara. Otac i mati su mi bili iz Šida, kuda su se i vratili u mojoj 4-toj godini, kada je moj otac dobio ranu penziju jer je oboleo (katar sa gluhoćom). U Šidu je dobio kontarktualnu poštu, a bio je u tim mlađim godinama veoma aktivan i stvorio je lep imetak, koji je na žalost za vreme rata, bolesti radi, prodao u bescenje, jer je bio talac i kao takav pritvoren. Nova država nije tu nepravednu prodaju poništila, nego ju je dapače sudom potvrdila i tako sam ja, mesto da sam ostao veoma imućan, ostao srednjeg stanja.

Proleće u šidskim baštama (1934)

Proleće u šidskim baštama (1934)

[…]

Tih strašnih dana, kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne kakom študiju Francuza, iako im nešto liče, nego nevolji. Podloga je bila rađena cinkovim belilom na podlozi koja ne upija. Pa su zato nastajali tokom rada „bregovi” i „žile” i „podebljanja” na slikama i uvek je bio nov problem kako da ih dovršim. Ja sam u šali zvao te slike „Krvava Hrvatska”, „Tužna Bosna” itd., a u stvari to je bio komad moga tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeći, koje sam radio u svome selu. Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu i da sav svoj materijal, kao i sve svoje gledište na slikanje izradim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi je se gadila, ko suviše jeftina i prosta i dobra za „Pariz”, neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu.

[…]

Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši, (posle njega okolina Pariza). Mislim da Vam neće dojaditi taj ciklus Šidijanki kupačica, koje stvarno i ne postoje u Šidu (jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka sakrivena džbunjem). Mučila me je odvano želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde se iste figure ponavljaju, jer sam video, da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila (Renoar, Mares), a kraj toga taj plavi model, koji mi je u Šidu pozirao (bolje nego modeli koje sam imao u Parizu), bio je jedini, koji sam imao za tih 10 god. (crnke su po crtežima, donetim iz Pariza).

Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su, da ćete moje slike naći opet vedrim i jasnim tonovima slikane, kao one što su bile na izložbi 1928. u Beogradu, a koje su bile svetlo Srema odneseno u pariski pejsaž, a sada je sve to samo primenjeno na ovaj kraj koji je uistinu takav. Nadam se, da ću naći među vama Beograđanima opet poštovaoce i ljubitelje moga slikanja od pre, pa ako vam dajem da osetite i tamne i sočne boje Pariza i severne Francuske, kontrast će biti ubedljiv da sam ja realista, više nego pre i da sve činim da Vam zadovoljim u najvećoj meri, koliko moje znanje i talenat dopušta.

Pijana lađa (1927)

Pijana lađa (1927)

Izvor: Šumanović 2019: Sava Šumanović, „Kako sam radio slike”, u: Knjiga o Šumanoviću [izbor: Dragan Lakićević i Milo Lompar], Beograd: Srpska književna zadruga, 255–268.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

dubrovnik
Prethodni članak

Dogodio se veliki zemljotres u Dubrovniku

brana-640
Naredni članak

Rođen je pesnik i novinar Branislav Petrović