АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Сава Шумановић: КАКО САМ РАДИО СЛИКЕ (1939)

Хоћу да Вам опишем како сам радио слике које излажем и у каквим приликама сам живео за то време. После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду, кренуо сам натраг за Париз, иако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао свој атеље, све до мога обољења у месецу фебруару 1928. Тада је зимска париска гробница учинила да сам полудео, а предуслови, за моју болест били су: слаба дохрањеност, духовна премореност и неуспех у животу. Како је, до свих тих незгодних дана и година у моме животу дошло, описаћу касније, уколико је то имало везе са мојим сликарством.

Читав мој живот у Паризу од 1925. била је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, предживот је био толико ружан, толико огаван и жалостан, да је достајала једна јака грозница, па да сву моју „обрану” сруши. Дакле, кад сам се вратио у Париз 1928. год., хтео сам опет да се уредим за рад, као пре мога обољења. Случај је хтео да, после два месеца неуморна трагања, нађем по једном новинском огласу, да се нуди атеље згодан за какву мању индустрију. Узео сам ту рушевину од атељеа у најам (у њему је била творевина апарата за радио пријеме), па ми је исти, мој љубазни пријатељ и знанац, одлични париски архитект, Швајцарац по народности, господин Рајст бесплатно колико се њега тицало, а уз релативно мале трошкове за зидаре, столаре и собосликаре, претворио у веома пријатан атеље. У том атељеу радио сам око годину дана, па су париске слике које излажем у њему настале. Тај атеље био је са свих страна високим кућама опкољен као неко двориште, које има стаклени кров. Тога ради светло је имало изглед „мистилног” осветљења каково имају кадгод подруми и каково се виђа кадгод и на холандским сликама. Сушта противност био је овај атеље из улице Данфер-Рошро, са атељеом из улице Данвил, који је био југоистоку окренут и пун сунца и где сам пре становао. Овај други био је таман веома тих са тужним светлом, али необично сликарским, те је био погодан за моје болесне живце.

Бар у Паризу (1929)

Бар у Паризу (1929)

[…]

Како сам у лету 1928, иако тешко душевно болестан, почео наново да сликам и то сасвим реалистичким стилом, сремске крајеве и како су те ствари, иако су рад једног душевног болесника, биле су гледане као потпуно нормалне на мојој изложби 1928. у Београду, то сам хтео да наставим на тај стил у Паризу. Расвета париске околине, па Нормандија, камо ме је одвео љубазни господин Мерк, мој бивши купац, другачије изгледају него сремска поља и брежуљци, али за мене су остали исти циљеви као и у Срему, насликати оно што видим тако како сваки види, а унети у свој рад све оно што се сматра највишим у сликарству, али без нападне видљивости. Морам рећи да, коме год сам обичном човеку те ствари показао, нашао је да су лепе, а тако исто и веома чувени сликари.

[…]

Мој живот је текао овако: Рођен сам у Винковцима 22. I. 1896. од оца шумара. Отац и мати су ми били из Шида, куда су се и вратили у мојој 4-тој години, када је мој отац добио рану пензију јер је оболео (катар са глухоћом). У Шиду је добио контарктуалну пошту, а био је у тим млађим годинама веома активан и створио је леп иметак, који је на жалост за време рата, болести ради, продао у бесцење, јер је био талац и као такав притворен. Нова држава није ту неправедну продају поништила, него ју је дапаче судом потврдила и тако сам ја, место да сам остао веома имућан, остао средњег стања.

Пролеће у шидским баштама (1934)

Пролеће у шидским баштама (1934)

[…]

Тих страшних дана, када сам био у тим мучним трзајима, настале су те слике које ја називам зверским, а које захваљују свој изглед не каком штудију Француза, иако им нешто личе, него невољи. Подлога је била рађена цинковим белилом на подлози која не упија. Па су зато настајали током рада „брегови” и „жиле” и „подебљања” на сликама и увек је био нов проблем како да их довршим. Ја сам у шали звао те слике „Крвава Хрватска”, „Тужна Босна” итд., а у ствари то је био комад мога тужног и гадног живота. Тај стил сам у муци освојио па је он мој, као и сви следећи, које сам радио у своме селу. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав свој материјал, као и све своје гледиште на сликање израдим сам, не много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да постане тако моје. Оригиналност под сваку цену нисам хтео имати, јер та ми је се гадила, ко сувише јефтина и проста и добра за „Париз”, нег сам хтео оригиналност истинску и озбиљну.

[…]

Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши, (после њега околина Париза). Мислим да Вам неће дојадити тај циклус Шидијанки купачица, које стварно и не постоје у Шиду (јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка сакривена џбуњем). Мучила ме је одвано жеља да начиним за себе самога такав циклус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила (Реноар, Марес), а крај тога тај плави модел, који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу), био је једини, који сам имао за тих 10 год. (црнке су по цртежима, донетим из Париза).

Тај крај, његово сунце и светло учинили су, да ћете моје слике наћи опет ведрим и јасним тоновима сликане, као оне што су биле на изложби 1928. у Београду, а које су биле светло Срема однесено у париски пејсаж, а сада је све то само примењено на овај крај који је уистину такав. Надам се, да ћу наћи међу вама Београђанима опет поштоваоце и љубитеље мога сликања од пре, па ако вам дајем да осетите и тамне и сочне боје Париза и северне Француске, контраст ће бити убедљив да сам ја реалиста, више него пре и да све чиним да Вам задовољим у највећој мери, колико моје знање и таленат допушта.

Пијана лађа (1927)

Пијана лађа (1927)

Извор: Шумановић 2019: Сава Шумановић, „Како сам радио слике”, у: Књига о Шумановићу [избор: Драган Лакићевић и Мило Ломпар], Београд: Српска књижевна задруга, 255–268.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

Догодио се велики земљотрес у Дубровнику

Next post

Рођен је песник и новинар Бранислав Петровић