AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Šarl Irijart: ČUVARI HRAMA NACIONALNIH SEĆANJA (1878)

[…] Prvo iznad Šibenika, kad smo se između Knina i tog grada zaustavili u nekoj sumnjivoj krčmi, drugi put u Dubrovniku, u običnoj bakalskoj ili žitarskoj radnji, a zatim na Pilama, u bednoj izbi u koju ljudi dolaze da, dok sastavljaju karavane, piju šljivovicu, rakiju koja je narodno piće, čuo sam kako guslari pevaju srpske narodne pesme, koje ću kasnije, sa još više zanimanja, slušati u Beogradu i u Crnoj Gori.

To je tema koja je za nas veoma privlačna i visoko je književna. Kad smo prvi put naišli na jednog od tih narodnih pevača kako, držeći instrument u rukama, peva grlenim glasom sa meketavim izvijanjima i visokim tonovima, imali smo neko određeno oporo osećanje, življenje, neobičnije i dublje nego ono koje vas ispuni kad prvi put, u planinama Ronde ili na nekoj huerti u okolini Haena, iznenada naiđete na grupu Andalužana koji uživaju u pevanju svojih veselih koplasa, prateći se na gitari.

Onaj instrument je veoma skroman; primitivan je: jedna jedina struna od creva zategnuta je na nekoj vrsti mandoline od kože, sa nesrazmerno dugim vratom. I gudalo je napravljeno od creva, nategnutog na luku od grubog drveta. Gusle vise na zidu krčme, kao što gitara ili španski pandero vise na zidu posade. Onaj posetilac koji najbolje zna srpske pesme skida instrument sa zida i počinje da peva. Drži gusle među kolenima, kao što bi se držalo violončelo, i pravi uvod izvijajući glasom u vrlo visokom tonu. Narod se polako okuplja oko njega. Ljudi prvo slušaju ravnodušno, obavljaju svakodnevne poslove oko pevača, smetaju mu, dolaze, odlaze, prolaze, ulaze, izlaze. Ali njegov glas se zagreva i prisutni se umiruju. Oko pevača se stvara krug, a prolaznici zastaju; ako ulaze, čine to tiho i, zauzimajući razne položaje, svi se smeštaju oko pevača, te uozbiljeni počinju da slušaju. Neki stoje uza zid; neki nepomično i nemo leže na džakovima, čuče ili sede prekrštenih nogu; niko ne progovara. Oni koji su prolazeći tuda ožedneli i poželeli da budu posluženi kafom ili pićem iz tog kraja samo daju znak. A dotle glas postaje jači, pevača zahvata uzbuđenje i oči počinju da mu šetaju. Slovenski stih presecaju neobična zastajkivanja koja obeležavaju svaku rečenicu pesme. To svakako nije muzika i čovek bi čak rekao da u tim pesmama nema ni melodije, ni harmonije, ni oblika, ni tona. Međutim, to veoma jednolično zapevanje ima u sebi nečeg privlačnog, tužnog, mračnog, sa ponekim bljeskom i pobedničkim tonom. To je kao istorija srpskog naroda, punog tuge i punog nade; to su njihova Ilijada, njihova Odiseja i njihov Romansero. Ponekad je to i antologija i idila, epitalam ili pesma, odraz života Slovena, njihova istorija u stihu, pričanje njihovih legendi i slavljenje njihovih junaka.

Milioni ljudi koji naseljavaju Bosnu, Hercegovinu, severnu Albaniju, Slavoniju, Dalmaciju, jedan deo Istre, Bačku, Srem, Banat, Crnu Goru i Kneževinu Srbiju sačuvali su te pesme u odlomcima: pevaju se u Beogradu, Zagrebu, odnosno Agramu, Zvorniku, Banjoj Luci, Kninu, Sinju, Drnišu, u Boki Kotorskoj i u Crnoj Gori. To je jedno širenje koje izmiče šakama svih vladarskih policija, proglasima vlada, sili zaptija, hatišerifima sultana. To je sveta barka narodâ, koji u tome nalaze odraz svoje nekadašnje veličine, utehu za sadašnje nedaće i nadu u buduću slobodu.

U vreme kada ovo pišemo, na obalama Drine, na Moravi, na Timoku, sa Srbima, na obalama Neretve sa Crnogorcima, u smiraj dana, za vreme bivakovanja, kad iznenadna noć samo što ne obavije logore svojom senkom, pre nego što zaspi pod nebeskim svodom ili pod šatorom, onaj ko se bori za svoju otadžbinu mora da šapuće te epske pesme i u slovenskim logorima se na svakom koraku moraju čuti zvuci gusala, koje su našle mesto i u vojničkom prtljagu.

Te srpske pesme, koje su postale tako slavne, čine danas čitavu jednu književnu granu. Sama njihova bibliografija ispunila bi celu jednu knjigu. Do pre 40 godina bile su gotovo nepoznate van slovenskih oblasti. U Francuskoj nam ih je prvi otkrio Merime, i to preko jedne neobične ujdurme. Zamislio je da je prilikom putovanja u Dalmaciji, baš u okolini Knina ili u samom Kninu, upoznao nekog starog guslara i da je, zahvaljujući svom poznavanju srpskog jezika, uspeo da po njegovom kazivanju zapiše čitav niz junačkih i domaćih pesama, koje je izdao pod nazivom Gusle (Guzla). Francuzi su bili veoma dirnuti tom poezijom; uživali su u sočnosti tih pesama koje imaju sasvim nove odlike, i slovenska poezija ušla je u modu. Posle nekoliko godina Merime, taj akademik obmanjivač, izjavio je u predgovoru za novo izdanje, koje je objavljeno kod Mišela Levija, da je, uz saučesništvo svog učenog prijatelja Ampera, izmislio te pesme, koje su samo imitacije originalnih pesama, sa čijim se tekstom upoznao. Terajući šalu još dalje, priznao je da je, pošto je veoma želeo da poseti Dalmaciju da bi proučavao slovensku poeziju, a nije imao novac potreban za ostvarivanje tog plana, prvo napisao delo, prodao rukopis i potrošio zarađenu svotu na to putovanje, da bi video da li je njegova knjiga tačna.

Istina je da te srpske pesme imaju veoma izražene odlike i da, prema tome, čovek koji ima osećanje za kolorit i etnografiju može da ih podražava. Međutim, Vuk Stefanović Karadžić je prvi pružio jasnu i tačnu predstavu o tim pesmama u zbirci pod naslovom Srpske narodne pesme, poslovice i priče, koja je poslužila gospođi D’ Istriji za pisanje studije pod naslovom Srpska nacionalnost. Herder se prvi u Evropi upoznao sa njima; i sâm Gete je, prema jednom prevodu koji je 1774. izdao Fotris, u svom Putu po Dalmaciji, ponovo preveo na nemački pesmu poznatu pod nazivom La Femme de Hassan-Aga (Hasanaginica). Godine 1823. jedan Srbin, čije je ime ostalo nepoznato, objavio je u Lajpcigu Narodne serbske pesme, ali pošto je srpski jezik veoma slabo poznat, morali smo da sačekamo da mistress Robinson prevede, pod pseudonimom Talvi, te pesme na nemački, da bismo na pravi način procenili njihovu vrednost. Nemam nameru da navodim sve ono što je o njima objavljeno, ali kad je 1836. Tomazeo, italijanski pesnik koji je bio Dalmatinac, objavio svoje Canti popolori (Venecija, 1839), gde je ustupio mnogo mesta „ilirskim pesmama”, to je bio veliki događaj.

Put je bio otvoren. Gospodin Dozon, konzul u Mostaru, objavio je na francuskom Poésies popularies serbes (Srpske narodne pesme); i Englezi su se bavili njima; Siprijan Rober, ser Džon Bauring i mnogi drugi, i pesnik Mickijevič omogućili su nam da sagledamo lepote tih narodnih pesama.

Značaj koji pridajemo tim pesmama lako je shvatiti ako imamo na umu da su, kao rapsodi davnih vremena, putujući guslari našli u svom pesničkom geniju pouzdan način da se potomstvu prenesu imena junaka, pobede i patnje srpskog roda. Nadahnutim jezikom Mickijevič, jedan od najvećih pesnika slovenskog roda, ovako opisuje odlike srpskih pesama:

 

„Narodne pesme, vi ste zavetni kovčeg koji vezuje drevna vremena za nova, i vama narod poverava na čuvanje pobede svojih junaka, nade koje gaji u svojim mislima i svoja najlepša osećanja. Sveti zavetni kovčeg koga nijedan udar ne pogađa i ne lomi, dok ga njegov sopstveni narod ne vređa! O, narodna pesmo, ti si čuvarka hrama nacionalnih sećanja, ti imaš krila i glas arhanđela, a često i njegovo oružje. Plamen proždire dela slikara, razbojnici pljačkaju blaga, ali pesma izmiče toj sudbini i preživljava. Ali ponižene duše ne umeju da je hrane žaljenjima i nadama, ona beži u planine, vezuje se za ruševine i odatle ponovo priča o drvenim vremenima. Tako slavuj odleće iz kuće zahvaćene požarom i za trenutak sleće na krov; ali ako se krov obruši, slavuj odleće u šume, i zvonkim glasom peva tužbalicu putnicima među razvalinama i grobovima.”

 

Da bismo pokazali do koje mere su se te pesme istinski prenosile predanjem, nikad nezapisane, treba ispričati kako je Stefanović uspeo da sastavi njihovu prvu, donekle potpunu, zbirku: išao je od sela do sela, tragajući i raspitujući se da li postoji neki guslar ili putujući pevač poznat po izvrsnom pamćenju.

Jednog dana, priča Mickijevič, sreo je nekog torbara koji je pamtio mnoge pesme. Odveo ga je svojoj kući, posadio ga pred sebe i malo-pomalo, časteći ga bićem, izvukao iz njega, jednu po jednu, sve pesme, zapisujući ih po kazivanju i ispravljajući stihove koje je ubogi starac u svom neznanju okrnjio. U jednoj drugoj prilici obavestili su ga o nekom čoveku koji je znao čitavu jednu pesmu. Da bi ga pronašao, obratio se knezu Milošu, junaku koji je bio nepismen, ali u kome je gorela sveta vatra i koji je shvatao značaj tih rodoljubivih pesama, tako da naredi da se taj guslar potraži. Međutim, taj čuveni pevač bio je bivši razbojnik, pun ožiljaka, i još nije bio izmirio račune sa pandurima i žandarmima; uopšte nije shvatao šta je naspelo knezu. Uplašio se i nije hteo da govori. Jezik mu se razvezao tek kad su ga napili, a slovenska književnost se tako domogla još jednog remek-dela.

Jedan drugi guslar, kome se Vuk obratio, bio je osuđen na smrt – verovao je u vradžbine i ubio je jednu ženu za koju je tvrdio da je veštica i da je bacila čini na njegovo dete.

Eto, to su izvori kojima su se služili pesnici koji su želeli da sakupe narodno predanje. […]

Prevela sa francuskog: Vera Ilijin

 

Izvor: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 56–58.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Jugoslavija-1998-SP
Prethodni članak

Naša zemlja je postala prvak sveta u košarci

unnamed
Naredni članak

Rođen je pesnik Miloš Komadina