АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Шарл Иријарт: ЧУВАРИ ХРАМА НАЦИОНАЛНИХ СЕЋАЊА (1878)

[…] Прво изнад Шибеника, кад смо се између Книна и тог града зауставили у некој сумњивој крчми, други пут у Дубровнику, у обичној бакалској или житарској радњи, а затим на Пилама, у бедној изби у коју људи долазе да, док састављају караване, пију шљивовицу, ракију која је народно пиће, чуо сам како гуслари певају српске народне песме, које ћу касније, са још више занимања, слушати у Београду и у Црној Гори.

То је тема која је за нас веома привлачна и високо је књижевна. Кад смо први пут наишли на једног од тих народних певача како, држећи инструмент у рукама, пева грленим гласом са мекетавим извијањима и високим тоновима, имали смо неко одређено опоро осећање, живљење, необичније и дубље него оно које вас испуни кад први пут, у планинама Ронде или на некој хуерти у околини Хаена, изненада наиђете на групу Андалужана који уживају у певању својих веселих копласа, пратећи се на гитари.

Онај инструмент је веома скроман; примитиван је: једна једина струна од црева затегнута је на некој врсти мандолине од коже, са несразмерно дугим вратом. И гудало је направљено од црева, натегнутог на луку од грубог дрвета. Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде. Онај посетилац који најбоље зна српске песме скида инструмент са зида и почиње да пева. Држи гусле међу коленима, као што би се држало виолончело, и прави увод извијајући гласом у врло високом тону. Народ се полако окупља око њега. Људи прво слушају равнодушно, обављају свакодневне послове око певача, сметају му, долазе, одлазе, пролазе, улазе, излазе. Али његов глас се загрева и присутни се умирују. Око певача се ствара круг, а пролазници застају; ако улазе, чине то тихо и, заузимајући разне положаје, сви се смештају око певача, те уозбиљени почињу да слушају. Неки стоје уза зид; неки непомично и немо леже на џаковима, чуче или седе прекрштених ногу; нико не проговара. Они који су пролазећи туда ожеднели и пожелели да буду послужени кафом или пићем из тог краја само дају знак. А дотле глас постаје јачи, певача захвата узбуђење и очи почињу да му шетају. Словенски стих пресецају необична застајкивања која обележавају сваку реченицу песме. То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона. Међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја српског народа, пуног туге и пуног наде; то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Романсеро. Понекад је то и антологија и идила, епиталам или песма, одраз живота Словена, њихова историја у стиху, причање њихових легенди и слављење њихових јунака.

Милиони људи који насељавају Босну, Херцеговину, северну Албанију, Славонију, Далмацију, један део Истре, Бачку, Срем, Банат, Црну Гору и Кнежевину Србију сачували су те песме у одломцима: певају се у Београду, Загребу, односно Аграму, Зворнику, Бањој Луци, Книну, Сињу, Дрнишу, у Боки Которској и у Црној Гори. То је једно ширење које измиче шакама свих владарских полиција, прогласима влада, сили заптија, хатишерифима султана. То је света барка народâ, који у томе налазе одраз своје некадашње величине, утеху за садашње недаће и наду у будућу слободу.

У време када ово пишемо, на обалама Дрине, на Морави, на Тимоку, са Србима, на обалама Неретве са Црногорцима, у смирај дана, за време биваковања, кад изненадна ноћ само што не обавије логоре својом сенком, пре него што заспи под небеским сводом или под шатором, онај ко се бори за своју отаџбину мора да шапуће те епске песме и у словенским логорима се на сваком кораку морају чути звуци гусала, које су нашле место и у војничком пртљагу.

Те српске песме, које су постале тако славне, чине данас читаву једну књижевну грану. Сама њихова библиографија испунила би целу једну књигу. До пре 40 година биле су готово непознате ван словенских области. У Француској нам их је први открио Мериме, и то преко једне необичне ујдурме. Замислио је да је приликом путовања у Далмацији, баш у околини Книна или у самом Книну, упознао неког старог гуслара и да је, захваљујући свом познавању српског језика, успео да по његовом казивању запише читав низ јуначких и домаћих песама, које је издао под називом Гусле (Guzla). Французи су били веома дирнути том поезијом; уживали су у сочности тих песама које имају сасвим нове одлике, и словенска поезија ушла је у моду. После неколико година Мериме, тај академик обмањивач, изјавио је у предговору за ново издање, које је објављено код Мишела Левија, да је, уз саучесништво свог ученог пријатеља Ампера, измислио те песме, које су само имитације оригиналних песама, са чијим се текстом упознао. Терајући шалу још даље, признао је да је, пошто је веома желео да посети Далмацију да би проучавао словенску поезију, а није имао новац потребан за остваривање тог плана, прво написао дело, продао рукопис и потрошио зарађену своту на то путовање, да би видео да ли је његова књига тачна.

Истина је да те српске песме имају веома изражене одлике и да, према томе, човек који има осећање за колорит и етнографију може да их подражава. Међутим, Вук Стефановић Караџић је први пружио јасну и тачну представу о тим песмама у збирци под насловом Српске народне песме, пословице и приче, која је послужила госпођи Д’ Истрији за писање студије под насловом Српска националност. Хердер се први у Европи упознао са њима; и сâм Гете је, према једном преводу који је 1774. издао Фотрис, у свом Путу по Далмацији, поново превео на немачки песму познату под називом La Femme de Hassan-Aga (Хасанагиница). Године 1823. један Србин, чије је име остало непознато, објавио је у Лајпцигу Народне сербске песме, али пошто је српски језик веома слабо познат, морали смо да сачекамо да mistress Робинсон преведе, под псеудонимом Талви, те песме на немачки, да бисмо на прави начин проценили њихову вредност. Немам намеру да наводим све оно што је о њима објављено, али кад је 1836. Томазео, италијански песник који је био Далматинац, објавио своје Canti popolori (Венеција, 1839), где је уступио много места „илирским песмама”, то је био велики догађај.

Пут је био отворен. Господин Дозон, конзул у Мостару, објавио је на француском Poésies popularies serbes (Српске народне песме); и Енглези су се бавили њима; Сипријан Робер, сер Џон Бауринг и многи други, и песник Мицкијевич омогућили су нам да сагледамо лепоте тих народних песама.

Значај који придајемо тим песмама лако је схватити ако имамо на уму да су, као рапсоди давних времена, путујући гуслари нашли у свом песничком генију поуздан начин да се потомству пренесу имена јунака, победе и патње српског рода. Надахнутим језиком Мицкијевич, један од највећих песника словенског рода, овако описује одлике српских песама:

 

„Народне песме, ви сте заветни ковчег који везује древна времена за нова, и вама народ поверава на чување победе својих јунака, наде које гаји у својим мислима и своја најлепша осећања. Свети заветни ковчег кога ниједан удар не погађа и не ломи, док га његов сопствени народ не вређа! О, народна песмо, ти си чуварка храма националних сећања, ти имаш крила и глас арханђела, а често и његово оружје. Пламен прождире дела сликара, разбојници пљачкају блага, али песма измиче тој судбини и преживљава. Али понижене душе не умеју да је хране жаљењима и надама, она бежи у планине, везује се за рушевине и одатле поново прича о дрвеним временима. Тако славуј одлеће из куће захваћене пожаром и за тренутак слеће на кров; али ако се кров обруши, славуј одлеће у шуме, и звонким гласом пева тужбалицу путницима међу развалинама и гробовима.”

 

Да бисмо показали до које мере су се те песме истински преносиле предањем, никад незаписане, треба испричати како је Стефановић успео да састави њихову прву, донекле потпуну, збирку: ишао је од села до села, трагајући и распитујући се да ли постоји неки гуслар или путујући певач познат по изврсном памћењу.

Једног дана, прича Мицкијевич, срео је неког торбара који је памтио многе песме. Одвео га је својој кући, посадио га пред себе и мало-помало, частећи га бићем, извукао из њега, једну по једну, све песме, записујући их по казивању и исправљајући стихове које је убоги старац у свом незнању окрњио. У једној другој прилици обавестили су га о неком човеку који је знао читаву једну песму. Да би га пронашао, обратио се кнезу Милошу, јунаку који је био неписмен, али у коме је горела света ватра и који је схватао значај тих родољубивих песама, тако да нареди да се тај гуслар потражи. Међутим, тај чувени певач био је бивши разбојник, пун ожиљака, и још није био измирио рачуне са пандурима и жандармима; уопште није схватао шта је наспело кнезу. Уплашио се и није хтео да говори. Језик му се развезао тек кад су га напили, а словенска књижевност се тако домогла још једног ремек-дела.

Један други гуслар, коме се Вук обратио, био је осуђен на смрт – веровао је у враџбине и убио је једну жену за коју је тврдио да је вештица и да је бацила чини на његово дете.

Ето, то су извори којима су се служили песници који су желели да сакупе народно предање. […]

Превела са француског: Вера Илијин

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 56–58.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Jugoslavija-1998-SP
Претходни чланак

Наша земља је постала првак света у кошарци

unnamed
Наредни чланак

Рођен је песник Милош Комадина