AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Šajkača nas održala

U starinskom srpskom verovanju, beleži poznati srpski mitolog Veselin Čajkanović, kapa je imala veliki značaj, jer je prvobitno pravljena od kože demonskih životinja, pa je branila ne samo od nevremena, već i od zlih sila. Kapa je mogla da zameni i onog čija je (u nemogućnosti da sam dođe, bolesnik je slao svoju kapu svešteniku da očita molitvu), a u domaćem kultu je takođe imala naglašenu ulogu. „Naš narod smatra da su kumstva, do koga, kao duhovnog srodstva, drži više no do krvnog, nalazi u kapi, jer poziv na svadbu kum obavezno prima pod kapom, a na krštenju, uz ime, kum po običaju daruje kumčetu kapu”, zapisao je etnolog Mile Nedeljković. U srpskom jeziku kapa je sinonim za muškarca. Istovremeno, značenje reči i upotreba kape, smatra Nedeljković, vrlo su brojni: nakriviti kapu – vedro raspoloženje, puna kapa – zadovoljstvo, bacanje kape uvis – veselje, skidanje kape – pozdrav, deliti kapom i šakom – dobročinstvo, dao bi kapu sa glave – krajnja darežljivost, nema za Rajka kape – probirljivost, skrojiti nekom kapu – okrutnost, mrka kapa – bezizglednost, pomešati kape – otpočinjanje borbe… Srpski narod, uz sve to, vek i po ima kapu, koja je znak i simbol njegove narodnosti. Srbin se lako (pre)poznaje po šajkači, koja na svoj način odslikava i savremenu istoriju srpskog naroda.

Kada se govori o šajkači, ne mogu a da se ne citiraju reči glavnog junaka iz romana Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Milutina poziva sreski načelnik zbog pisma upućenog kralju na Oplenac kada su mu poreznici iz štale odveli junice.

„Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? – upita načelnik… vidiš li ti ovo? – pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu. – Video sam se ja sa njim tri puta – reče Milutin. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna – i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao k’o i moji stari. Nama je, gospon’ načelniče, ’vaka kapa na glavi da je ne bi mogli skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje…”

Šajkača je kapa napravljena od šajka (reč turskog porekla i označava vunenu, tkaninu-čoju), lepše vrste sukna domaće izrade (valjanjem vune) ili fabrički proizvedene čoje. Šajkača je zgodna za nošenje i leti i zimi jer drži konstantnu temperaturu glave. Zimi, bočne strane šajkače mogu da se spuste na uši. Zgodno se i savija, te se šajkača može nositi i ispod naramenjače ili za opasačem. Najčešće je sivomaslinaste boje, što asocira na vojsku, ali može biti i drugih boja – plava ili teget. Najpoznatije srpsko znamenje, vidno prijateljima i neprijateljima, svakako je šajkača – vojnička i narodna kapa. Njeno tačno mesto i vreme nastanka ne može se pouzdano utvrditi, osim što se zna da se šajkača u svom današnjem obliku u Srbiji nosi od sredine XIX veka. Nesporno je da je šajkača novija reč, jer je nema u Vukovom Rječniku iz 1852. godine. Odakle ime i kako je šajkača stigla u Srbiju?

Posle sloma Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, veliki broj Srba, vojnika i starešina, među kojima i Karađorđe, prešao je u Austriju. Od njih su formirani frajbataljoni za čuvanje granice prema Turskoj. Šajke su bile lake i brze lađe na kojima su nekada davno Srbi doseljeni iz Bosne i Krajine čuvali granicu između Turske i Austrije – nekad na Tisi i Begeju, a nekada na Dunavu. Prvo brodogradilište lađi šajki nalazilo se na obali Tise, u Titelu. Ovaj deo Bačke upravo je po vojnicima šajkašima dobio ime – Šajkaška.
Za frajkore kao graničare sašivena je i posebna uniforma, sa elementima srpske narodne nošnje, i „graničarska kapa”.

Druga verzija o nastanku šajkače dovodi se u vezu sa ustankom Srba u Vojvodini 1848. godine, kada su dobrovoljci iz Srbije stigli do Tise i tu upoznali Srbe „šajkaše”, čije su kape bile slične obliku vojničkog čamca – šajke.

Treća verzija je i danas prisutna jer žitelji Titela i okoline veruju da je srpska šajkača potekla odavde budući da su ovdašnji Srbi, vojnici-šajkaši u vreme Marije Terezije nosili kape u obliku prevrnute šajke. Pošto se velik broj šajkaša priključio Karađorđu u Prvom srpskom ustanku, pretpostavlja se da su Srbi tada odbacili turske fesove i zamenili ih kapama. Ovu kapu nazvali su „šajkača” po lađama kojima su Srbi Prečani preko Tise i Begeja svojevremeno branili Austrougarsku monarhiju.

Istorija šajkače se proteže u sredinu 19. veka. Austrougarska vojska, kao i druge evropske vojske, shvatila je da šarene, nakinđurene uniforme nisu praktine za poljske uslove, loše se uklapaju u okolinu i blato ih brzo učini pohabanim. Pored toga, neprijatelj ih lako uoči na daljini. Zato je u austrougarskoj armiji dizajnirana nova uniforma i odmah je sašiveno 100.000 kompleta. Kapa je bila šajkača. Nova uniforma se nije dopala vladaru Francu Ferdinandu, te je urađeno novo rešenje. Polovinu, po jednim izvorima, a po drugima svih 100.000, što je malo verovatno zbog platežne moći, a i stvarnih potreba; već sašivene uniforme kupila je Srbija u bescenje za četvrtinu stvarne cene. Ipak, sve je to u dometu legendi. U toku vladavine Obrenovića u Srbiji je više puta menjan izgled uniforme stajaće vojske. Godine 1869. Ministarstvo vojno naručilo je od Austrije nove uniforme. Tom prilikom naručeno je i 50 hiljada šajkača, prvobitno nazvana „graničarska kasta”. Uslove proizvođača u Austriji o kvalitetu, izgledu, dezenu i uopštenu kreaciju dalo je Ministarstvo vojske. Prema ovome, ako se 1869. godina uzima kao godina nastanka šajkače, onda je ideja o njenom izgledu, ipak, nastala u Srbiji.

Šajkača, kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape” uvedena je u Srbiju propisom iz 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu”, kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je šajkača kao kapa vojnika i nižih činovnika ubrzo prihvaćena.
Šajkaču su srpski vojnici nosili u bojevima 1876–1878. godine, posle kojih je naglo prihvaćena u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu Goru i Drimkol.

Nema sumnje da je šajkača u srpsku vojsku ušla kao kapa preuzeta od graničara šajkaša, a ne kao kapa od šajka, tj. čoje, što najbolje potvrđuju izvorni srpski vojni propisi. Tako u pravilu o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao vojni ministar Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju po jedan šinjel, bluzu, čakšire s dokolenicama, limenu čuturicu, kazančić (na desetinu ili posebice), šator (na šest ljudi), sablju, kožni pojas i, za glavu, šajkašku kapu. U drugim dokumentima je nađeno da je u ratnoj spremi vojnika i komore, koju država daje, bila i šajkaška kapa.

Srbija je tada često ratovala, mobilizacije su se odvijale zvonjavom zvona seoskih crkvi. Da bi mobilizacija bila što brža, narodu tj. vojnim obveznicima podeljene su uniforme da ih drže kod kuće. Narod kô narod voli da ima koristi od države, pa je nosio delove vojne uniforme i u svakodnevnom životu. Imati deo uniforme na sebi bio je i statusni simbol, jer ko ima uniformu znači da je vojni obveznik. Postojale su vojničke i oficirske šajkače, koje su imale širit iznad očiju. Prekretnicu u oblačenju Srba u Kneževini Srbiji donosi revolucija 1848. godine. Do tada se narod u Srbiji oblači po turskim običajima. Od 1848. počinje ozbiljniji prodor evropske garderobe. Podsticaj ovoj pojavi dali su Srbi Prečani, koji su bili prisiljeni da se, pod pritiskom mađarske vojske, presele u Beograd i ostala pogranična mesta u Srbiji, uz Savu i Dunav; dotle se čalma (a posebno fes) dugo nosila. Najbolji primeri su Vuk Karadžić i knez Miloš. Toma Vučić Perišić umire sa fesom na glavi. Toliko je fes bio odomaćen da Srbi jedno vreme prišivaju na njega srpski grb. Od 1870. godine uvodi se graničarska odnosno šajkačka kapa-šajka u vojsci, kao deo uniforme. Srpske seljake batinama su prisiljavali da skinu fes i stave šajkaču na glavu. Kako beleži etnolog Jasna Bjeladinović, šajkača je u valjevskom kraju postala opštenarodna kapa, koju su prihvatili i mlađi i stariji ljudi, kao letnju i zimsku nošnju, ali i kao radnu svečanu kapu. Zanimljivo da je u Jadru poslednji žitelj sa fesom sahranjen 1944. godine. Ipak, može se reći da fes, praktično, iščezava posle Prvog svetskog rata od kada je, konačno, srpska seljačka glava pokrivena srpskom kapom šajkačom.

Dobrovoljci Srbije iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata prenose šajkaču i u druge srpske krajeve, gde se u većoj meri nosi u Hercegovini i u Lici do i tokom Drugog svetskog rata. Šajkača je kao deo uniforme posle Drugog svetskog rata zamenjena „titovkom”, kapom sličnoj šajkači, ali još sličnijoj kapi sovjetske armije. Šajkača je u poslednjim ratovima bila deo uniforme srpske vojske, a u Republici Srpskoj nosili su je i oficiri.

Na Vojničkom memorijalnom groblju u Kovinu, u novembru 2009. godine, otkriven je spomenik ratnicima poginulim 1915. godine u borbama kod Smedereva. Na zajedničkom groblju sahranjeno je 305 srpskih i 195 austrougarskih vojnika, a reč je o jedinstvenom memorijalnom kompleksu, o čemu će svedočiti spomenik na kojem su predstavljeni srpska šajkača i nemački šlem. U poslednje vreme šajkača je internacionalizovana s obzirom da je počela da se proizvodi i u Kini, a prodaje i kod Kineza.

Slobodan Raković

Izvor: časopis Istorija, Ecoprint d. o. o., Beograd, februar, br. 1/2010, str. 54–55.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

muzej
Prethodni članak

Otvoren je Železnički muzej u Beogradu

dragan-nikoilc
Naredni članak

MISAO DANA