АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Шајкача нас одржала

У старинском српском веровању, бележи познати српски митолог Веселин Чајкановић, капа је имала велики значај, јер је првобитно прављена од коже демонских животиња, па је бранила не само од невремена, већ и од злих сила. Капа је могла да замени и оног чија је (у немогућности да сам дође, болесник је слао своју капу свештенику да очита молитву), а у домаћем култу је такође имала наглашену улогу. „Наш народ сматра да су кумства, до кога, као духовног сродства, држи више но до крвног, налази у капи, јер позив на свадбу кум обавезно прима под капом, а на крштењу, уз име, кум по обичају дарује кумчету капу”, записао је етнолог Миле Недељковић. У српском језику капа је синоним за мушкарца. Истовремено, значење речи и употреба капе, сматра Недељковић, врло су бројни: накривити капу – ведро расположење, пуна капа – задовољство, бацање капе увис – весеље, скидање капе – поздрав, делити капом и шаком – доброчинство, дао би капу са главе – крајња дарежљивост, нема за Рајка капе – пробирљивост, скројити неком капу – окрутност, мрка капа – безизгледност, помешати капе – отпочињање борбе… Српски народ, уз све то, век и по има капу, која је знак и симбол његове народности. Србин се лако (пре)познаје по шајкачи, која на свој начин одсликава и савремену историју српског народа.

Када се говори о шајкачи, не могу а да се не цитирају речи главног јунака из романа Књига о Милутину Данка Поповића. Милутина позива срески начелник због писма упућеног краљу на Опленац када су му порезници из штале одвели јунице.

„Умеш ли ти, Милутине, да скинеш капу кад улазиш у државно надлештво? – упита начелник… видиш ли ти ово? – показује му краљеву слику што виси на зиду. – Видео сам се ја са њим три пута – рече Милутин. А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна – и показа му шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао к’о и моји стари. Нама је, госпон’ начелниче, ’вака капа на глави да је не би могли скидати и кад треба и кад не треба. Зна краљ да ова капа није за скидање…”

Шајкача је капа направљена од шајка (реч турског порекла и означава вунену, тканину-чоју), лепше врсте сукна домаће израде (ваљањем вуне) или фабрички произведене чоје. Шајкача је згодна за ношење и лети и зими јер држи константну температуру главе. Зими, бочне стране шајкаче могу да се спусте на уши. Згодно се и савија, те се шајкача може носити и испод нарамењаче или за опасачем. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Најпознатије српско знамење, видно пријатељима и непријатељима, свакако је шајкача – војничка и народна капа. Њено тачно место и време настанка не може се поуздано утврдити, осим што се зна да се шајкача у свом данашњем облику у Србији носи од средине XIX века. Неспорно је да је шајкача новија реч, јер је нема у Вуковом Рјечнику из 1852. године. Одакле име и како је шајкача стигла у Србију?

После слома Првог српског устанка, 1813. године, велики број Срба, војника и старешина, међу којима и Карађорђе, прешао је у Аустрију. Од њих су формирани фрајбатаљони за чување границе према Турској. Шајке су биле лаке и брзе лађе на којима су некада давно Срби досељени из Босне и Крајине чували границу између Турске и Аустрије – некад на Тиси и Бегеју, а некада на Дунаву. Прво бродоградилиште лађи шајки налазило се на обали Тисе, у Тителу. Овај део Бачке управо је по војницима шајкашима добио име – Шајкашка.
За фрајкоре као граничаре сашивена је и посебна униформа, са елементима српске народне ношње, и „граничарска капа”.

Друга верзија о настанку шајкаче доводи се у везу са устанком Срба у Војводини 1848. године, када су добровољци из Србије стигли до Тисе и ту упознали Србе „шајкаше”, чије су капе биле сличне облику војничког чамца – шајке.

Трећа верзија је и данас присутна јер житељи Титела и околине верују да је српска шајкача потекла одавде будући да су овдашњи Срби, војници-шајкаши у време Марије Терезије носили капе у облику преврнуте шајке. Пошто се велик број шајкаша прикључио Карађорђу у Првом српском устанку, претпоставља се да су Срби тада одбацили турске фесове и заменили их капама. Ову капу назвали су „шајкача” по лађама којима су Срби Пречани преко Тисе и Бегеја својевремено бранили Аустроугарску монархију.

Историја шајкаче се протеже у средину 19. века. Аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе нису практине за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи на даљини. Зато је у аустроугарској армији дизајнирана нова униформа и одмах је сашивено 100.000 комплета. Капа је била шајкача. Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, те је урађено ново решење. Половину, по једним изворима, а по другима свих 100.000, што је мало вероватно због платежне моћи, а и стварних потреба; већ сашивене униформе купила је Србија у бесцење за четвртину стварне цене. Ипак, све је то у домету легенди. У току владавине Обреновића у Србији је више пута мењан изглед униформе стајаће војске. Године 1869. Министарство војно наручило је од Аустрије нове униформе. Том приликом наручено је и 50 хиљада шајкача, првобитно названа „граничарска каста”. Услове произвођача у Аустрији о квалитету, изгледу, дезену и уопштену креацију дало је Министарство војске. Према овоме, ако се 1869. година узима као година настанка шајкаче, онда је идеја о њеном изгледу, ипак, настала у Србији.

Шајкача, капа за војнике која „има форму граничарске капе” уведена је у Србију прописом из 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе „шајкашку капу”, каква је одређена и за народну војску. Тако је шајкача као капа војника и нижих чиновника убрзо прихваћена.
Шајкачу су српски војници носили у бојевима 1876–1878. године, после којих је нагло прихваћена у новоослобођеним крајевима, да би 1912. освојила Косово, Скопску Црну Гору и Дримкол.

Нема сумње да је шајкача у српску војску ушла као капа преузета од граничара шајкаша, а не као капа од шајка, тј. чоје, што најбоље потврђују изворни српски војни прописи. Тако у правилу о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао војни министар Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају по један шињел, блузу, чакшире с доколеницама, лимену чутурицу, казанчић (на десетину или посебице), шатор (на шест људи), сабљу, кожни појас и, за главу, шајкашку капу. У другим документима је нађено да је у ратној спреми војника и коморе, коју држава даје, била и шајкашка капа.

Србија је тада често ратовала, мобилизације су се одвијале звоњавом звона сеоских цркви. Да би мобилизација била што бржа, народу тј. војним обвезницима подељене су униформе да их држе код куће. Народ кô народ воли да има користи од државе, па је носио делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи био је и статусни симбол, јер ко има униформу значи да је војни обвезник. Постојале су војничке и официрске шајкаче, које су имале ширит изнад очију. Прекретницу у облачењу Срба у Кнежевини Србији доноси револуција 1848. године. До тада се народ у Србији облачи по турским обичајима. Од 1848. почиње озбиљнији продор европске гардеробе. Подстицај овој појави дали су Срби Пречани, који су били присиљени да се, под притиском мађарске војске, преселе у Београд и остала погранична места у Србији, уз Саву и Дунав; дотле се чалма (а посебно фес) дуго носила. Најбољи примери су Вук Караџић и кнез Милош. Тома Вучић Перишић умире са фесом на глави. Толико је фес био одомаћен да Срби једно време пришивају на њега српски грб. Од 1870. године уводи се граничарска односно шајкачка капа-шајка у војсци, као део униформе. Српске сељаке батинама су присиљавали да скину фес и ставе шајкачу на главу. Како бележи етнолог Јасна Бјеладиновић, шајкача је у ваљевском крају постала општенародна капа, коју су прихватили и млађи и старији људи, као летњу и зимску ношњу, али и као радну свечану капу. Занимљиво да је у Јадру последњи житељ са фесом сахрањен 1944. године. Ипак, може се рећи да фес, практично, ишчезава после Првог светског рата од када је, коначно, српска сељачка глава покривена српском капом шајкачом.

Добровољци Србије из балканских ратова и Првог светског рата преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата. Шајкача је као део униформе после Другог светског рата замењена „титовком”, капом сличној шајкачи, али још сличнијој капи совјетске армије. Шајкача је у последњим ратовима била део униформе српске војске, а у Републици Српској носили су је и официри.

На Војничком меморијалном гробљу у Ковину, у новембру 2009. године, откривен је споменик ратницима погинулим 1915. године у борбама код Смедерева. На заједничком гробљу сахрањено је 305 српских и 195 аустроугарских војника, а реч је о јединственом меморијалном комплексу, о чему ће сведочити споменик на којем су представљени српска шајкача и немачки шлем. У последње време шајкача је интернационализована с обзиром да је почела да се производи и у Кини, а продаје и код Кинеза.

Слободан Раковић

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, фебруар, бр. 1/2010, стр. 54–55.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

muzej
Претходни чланак

Отворен је Железнички музеј у Београду

dragan-nikoilc
Наредни чланак

МИСАО ДАНА