Кафана је литература, које не лаже. У свим другим случајевима живота човек уноси у заједницу један позајмљени став, намењен само заједници. На паради, људи су наелектрисани пресретањем значајнога догађаја. У храму они имитују побожност и важност; на скуповима они се ударају један о другог као валови и хрву се да би дали највише и најмутније болни или најсвечанији тон. И у пушионици опијума човек је глумац – своме задовољству.

У кафани нема те полусвесне и хотимичне борбе човечанских атома, који састављају море. Људске свести сударају се и одбијају саме по себи, у неком стању слободе, и најзад се образује прави, поникао слободи, стваралачки дух колектива: стварни однос сила произведен је природним експериментом, натегнутим путем.

Одломак из Громобрана свемира Станислава Винавера