АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

РУЧНИ КРСТОВИ

Као предмет са престола, за „благосиљање народа без кога не може бити ни једна литургијска радња ни обред”, Лазар Мирковић наводи ручни крст. Верници га целивају, а на светом престолу стоји поред јеванђеља и престоног крста. У поједине крстове овог типа стављане су свете честице, па је он истовремено био и реликвијар. Приликом крштења полаже се на груди онога ко се крштава. Назив ручни крст говори о његовом изгледу: поред уобичајеног горњег дела, на доњи вертикални крак додаје се дршка, са малом стопом или без ње. Из раног периода хришћанске цркве потичу метални ручни крстови. У каснијем раздобљу прављени су од дрвета, са богато украшаваним металним оковима и са такође окованим дршкама, на којима су натписи уметника-занатлија или црквених великодостојника. Данас се ручни крстови изливају од метала, али се, по старим узорима, праве и од дрвета.

У збиркама Народног музеја чувају се четири дуборезна ручна крста различитих стилова: крст митрополита Никанора из Смире, крст из Цркве Светог Николе у Призрену, крст из Царинске цркве у селу Скадру код Пецке и ручни крст из Сокобање, који је вероватно имао стопу.

Један од најстаријих очуваних примерака је дуборезни крст окован сребром новобрдског и грачаничког митрополита Никанора из 1551. године. Пронађен је у целиваоници манастира Рајиновца код Гроцке. Међутим, на место његове израде указује натпис на окову дршке, са кога се чита да је крст „учинио Никанор за цркву Спасову више села Смире”. Подаци о овом селу недалеко од Гњилана на Косову први пут су забележени у Повељи краља Милутина из 1308. године. Још неколико историјских извора из XVI века приказују Смиру, у којој се, између осталог, помиње манастирски комплекс са Црквом Вазнесења ‒ Спасова. Из њих се сазнаје да је митрополит Никанор Спасовој цркви даривао многобројне прилоге, а, између осталих, и ручни крст окован сребром, на основу чега се претпоставља да је то била његова задужбина. Рад митрополита Никанора на тумачењу јеванђеља (прва половина рада) из 1530. године показује високу образованост, о чему сведочи и његова лична библиотека. Никанорово задужбинарство и меценат сврставају га у значајније личности из историје Српске православне цркве.

Податак о преносу Никаноровог крста у манастир Рајиновац није познат, тако да је претпоставка да су га монаси донели из Смире или манастира Грачанице током Велике сеобе Срба 1690. године сасвим могућа. Израђен је од шишмировог дрвета, са једноставним оковом од сребрних плочица, на коме су уфасовани разнобојни комади полудрагог камена. Дршка је такође окована сребрним тракама, које су декорисане двоструком плетеницом и двоструким низом тродиране жице. Слична комбинација мотива који украшавају сребрне траке на оковима појединих крстова указује на ћипровачке школе.

Крст из Смире је обликован као крст латинског типа, са развијеном византијском иконографијом алегоријског карактера. На обе стране је по шест поља са сценама великих празника, као и представама јеванђелиста. На предњој страни приказани су: Преображење, Распеће, Силазак у Ад и Цвети, а на задњој су: Благовести, Рођење, Сретење и Крштење. На обе стране бочних кракова представљени су јеванђелисти. Ретки су крстови из XVI века са овако богатом иконографијом. Алегоријски приказ Распећа, у којем се уклапа сваки детаљ, минуциозно је обрађен у централној ниши. Најочитији пример извођења детаља је симболична представа синагоге у виду мушкарца са семитском капом на глави, над којом је заставица (са знаком шкорпиона?). У истом маниру уметник је приказао и остале сцене. Детаљи украса, као што су засведене нише са једва наглашеним сараценским луком, тордирано уже укомпоновано са ромбовима у низу, које прати ивицу крста, правоугаони завршеци на угловима, са урезаном декорацијом, јављају се током XVI и XVII века на ручним и престоним крстовима, али на једном крсту никада нису сви примењени. Њихова комбинација представља оригиналну замисао и рад митрополита Никанора. Осим тога, посебну јединственост овог крста чини шестолатична розета употребљена уместо мотива Андријиног крста, који се јавља као украс на угловима неких примерака из атонских радионица, сличног хронолошког опредељења. Истраживачи рада митрополита Никанора Р. Љубинковић и М. Ивановић указују да су крст и/или оков рад митрополита Никанора.

Крст из Цркве Светог Николе у Призрену припада типу двоструког крста, на коме су композицијска и иконографска решења изведена у маниру народне уметности. Једноставним начином обликоване су фигуре, извођени детаљи и декорисане слободне површине (цик-цак орнамент). Сцена Вазнесења Христовог урађена је по узору на предложак ране хришћанске иконографије ‒ Христ седи у мандорли, а анђели га узносе. У истом духу представљена је и сцена Распећа ‒ млади безбради Христ, исправљене фигуре, стоји са раширеним и благо закошеним рукама отворених шака, опасан перизомом. Поред њега су четири фигуре: у горњем делу Јован и Богородица, а у доњем, поред ногу, Никодим и Марија Магдалена. У последњој ниши на предњој страни крста је Христ са јеванђелистима ‒ пет допојасних фигура поређаних у низу: Матеј, Марко, Исус Христ, Лука и Јован, што је сцена неуобичајена за крстове. Допојасана фигура јеванђелисте обично се појединачно јавља у нишама и на краковима. Осим рустичним и крутим фигурама, наивна уметност се одликује изостављањем појединих иконографских елемената или их представља на својствен начин. Тако је Богородица која се одмара на постељи, у сцени Христово рођење, представљена по раном византијском моделу, али са извесним изменама. Ноге фигуре су спуштене преко постеље, а изостављене су животиње које се клањају Христу. У истој ниши, издвојено преградом, изведено је Сретење. Уметник на оригиналан начин приказује Богородицу са Христом у наручју, испред које седи старац Симеон. На реверсној страни последње у низу су сцене Богојављења, изведене у духу ране хришћанске иконографије, и Успење Пресвете Богородице, надахнуто и апокрифним текстовима. Архаичност представа на ручном крсту из Цркве Светог Николе у Призрену Иван Јастребов тумачи познијим временом настанка крста, а запис на бочној страни ‒ 1567. година ‒ као датум када је пронађен. По његовом мишљењу, година 1567. је урезана накнадно. То образлаже чињеницом да су за натписе изнад сцена употребљени друкчији типови писама, које је, по њему, старије од оног којим је урезана 1567. година.

У духу наивне уметности изрезан је и ручни крст из Царинске цркве у селу Скадру код Пецке, у близини Ваљева. По очуваном делу може се претпоставити да припада типу латинског крста. Једноставни, рани иконоиграфски обрасци примењени су у нишама на обе стране. У сцени Распећа, поред Христа, изведене су главе Богородице и Јована са ореолима. Фигуре су несразмерно обликоване, са оштрим елементима који прате оба мотива. Закошеност Христових руку, у сцени Распећа, и копљасти зрак који пада на Христа, у сцени Крштења, преузети су са старијих предложака. Декоративни цик-цак орнамент на слободним површинама око ниша и начин шематизације косе слични су као на ручном крсту из Призрена и упућују на њихово блиско хронолошко опредељење.

Истој скупини припадају и ручни крстови који, осим дршке, имају и малу стопу. У поставци Музеја Српске православне цркве изложена су два таква крста из XVII века: ђакона Арсенија Ђурђевца и јеромонаха Стефана Зорановића Равничанина. Оба су израђена од дрвета и богато су окована. Обликом и величином без окова подсећају на напрсне крстове. У Народном музеју у Београду налази се сличан крст, пронађен у црквеној порти у Сокобањи. Припада типу латинског крста, а израђен је техникама дубореза и ажурирања. На телу крста направљено је неколико кружних симетричних перфорација, као и уских каналића уз саму ивицу, за прихватање окова. Правоугаона ојачања имала су исту намену. Сцене су распоређене у пет ниша, од којих су неке оштећене. Сцена Распећа изведена је у складу са византијском иконографијом: Христово тело је благо повијено, глава је спуштена и са затвореним очима, руке су раширене, колена незнатно повијена, а око бедара је кратка перизома. Поред Христа, представљени су Богородица и Свети Јован са књигом, погнутих глава. По истом моделу приказана је и сцена Крштења. У иконографији су задржани елементи готичке уметности. У обе централне сцене лица су троугаона, фигуре издужене, а набори на одећи су у виду преломљених линија, као и мотиви у окружењу, попут копљастог зрака који пада на Христа, зидина града и подигнутог крила анђела. Одсуство личних осећања и шематизација ликова (лица, косе) показују увежбану занатску технику копирања са предлошка. Крст са елементима оваквог стила пронађен је на локалитету Цркве Светог Николе Болничког у Охриду, у гробу 1, из периода XVI‒XVII века. Обрада детаља на оба крста упућује на иконографски образоване и занатски веште уметнике, који су стварали под утицајем светогорских радионица.

 

Извор: Церовић 2014: Наташа Церовић, Крстови : из збирки Народног музеја у Београду : (од XIV до XIX века), Београд: Народни музеј, стр. 21‒26.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

risstic
Претходни чланак

Умро је редитељ Јован Ристић

250px-Добросав_Ружић
Наредни чланак

Умро је професор, књижевник и библиотекар Добросав Ружић