AktuelnostiDa se ne zaboravi

Rodolf Arčibald Rajs: POSLEDNJI RATNI VIDOVDAN (1918)

Dvadeset osmog juna 1918. Srbi su slavili Vidovdan. To je bio poslednji ratni Vidovdan i poslednji Vidovdan pre gotovo potpune obnove velikog srpskog carstva izgubljenog na polju Kosovu. Bio sam u prolazu u Solunu i odatle sam uputio jedan dopis Lazanskoj Gazeti, pod naslovom Vidovdan. Kao što sam kasnije saznao, pored svih mera predostrožnosti koje su preduzeli Austro-Mađari da spreče da moji napisi ne prodru u njihove zemlje, broj Lazanske Gazete sa ovim dopisom stigao je do Budimpešte. On je cirkulisao u srpskim krugovima u autrougarskoj vojsci i podigao je tamo moral i nadu. Zato, a takođe i zbog toga što ovo pismo dobro pokazuje duh koji nas je oduševljavao na frontu, prenosim ovde dopis u celosti.

Solun, 29. juna 1918.

  1. juna 1389, srpske velmože su se okupile na polju Kosovu oko snaga svoga cara, čestitog Lazara. Pod velikim šatorom nameštena je duga trpeza. Ona se gotovo povija pod izobiljem đakonija i peharima vina. Velmože su brižne. Murat, turski sultan, doveo je veliku vojsku i sutra će biti odsudna bitka. Ipak, svi nastoje da se obodre pesmom i vinom. Usred ove „Tajne večere”, Lazar ustaje i, napijajući Milošu Obiliću, jednom od najhrabrijih srpskih ratnika, kaže mu: „Sutra, Miloše Obiliću, ti ćeš me izdati! Pijem u zdravlje izdajnika!” Miloš skače na noge, besan od srdžbe. Hoće da odgovori. Ali on se savlađuje i samo kaže: „Videćemo sutra ko je vera, a ko li nevera!” I sutradan on prodire pod šator sultana Murata i raspori ga. Ipak, toga istog dana, srpsko carstvo se survava i podleže broju svojih neprijatelja na polju Kosovu, i njegov vladalac Lazar gine kao junak. „Videćemo” – dalo je ime ovome danu. „Dan kad će se videti”, dan žalosti bio je proslavljan kasnije svake godine od svih onih koji govore srpski. To je bio praznik proslavljan kasnije svake godine od svih onih koji govore srpski. To je bio praznik sećanja i, takođe, praznik nade za vreme dugih i svirepih godina turskog jarma. Kosovski Vidovdan ostao je znak za okupljanje srpske raje i njenih hajduka.

Kosovo je bilo osvećeno 1912, ali nove nesreće ojadile su potomke Lazara i njegovih velmoža. I danas veliko polje Kosovo ponovo gaze čizme neprijatelja koji, u svireposti, ne ustupaju ni u čemu Turcima, i još ih, možda, nadmašuju.

Juče smo proslavili taj dan uspomene koji je postao dan žalosti i nade. To je bilo jednostavno: služba u maloj solunskoj crkvi, suviše tesnoj da u nju stanu svi oni – oficiri, vojnici i građani – koji su došli da se pomole za pokoj duše njihovih starih i za budućnost svoga naroda. Gologlavi, oni stoje ćuteći u maloj porti i čak mnogi stoje na ulici, gde do njih dopiru glasovi hora. Zatim, omladina iz srpskih škola, u jednoj prostranoj sali, peva nam najlepše pesme iz svog kraja, dok jedan od profesora objašnjava francuskim, engleskim, italijanskim, američkim i grčkim prijateljima koji su došli da se pridruže proslavi šta znači srpska poezija i koliko je velika uloga koju je ona igrala u istoriji Srbije.

I to je bilo sve. Srbin je sentimentalac. On nije od onih koji, kad se ućute poslednji akordi muzike, ne misli više na ono što je slavio. Celog dana Vidovdan je bio slavljen u srcu svakog Srbina i, kad bi se dva prijatelja srela, oni bi o njemu govorili.

Srbi nemaju da išta kriju pred svojim švajcarskim prijateljem, koji je s njima od početka rata. Jedan od mojih prijatelja, jedan od najviše cenjenih i najomiljenijih profesora u Beogradu (kapetan Starčević), priča mi svoje uspomene o poslednjem Vidovdanu pre svetske konflagracije. To je bilo 28. juna 1914. Četiri stotine mladih maturanata iz Stare Srbije i srpskih pokrajina, austrougrskih s druge strane Dunava i Save, dogovorili su se da se sastanu u Srbiji, da posete svoje narodno polje na Vidovdan. Mome prijatelju je stavljeno u dužnost da ih vodi. U staroj crkvi Gračanici sveštenici koji su, takođe, došli sa druge strane služili su liturgiju, a hor mladića je odgovarao. Nikada ovaj veličanstveni spomenik srpske srednjovekovne kulture nije slušao tako tople molbe za jedinstvo srpske Otadžbine. U istom času, nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova žena poginuli su u Sarajevu od kuršuma jednog mladog fanatika, koji je i sâm bio žrtva, kao što će to dokazati istorija, mračnih rovenja Beča i Budimpešte.

Mnogi od ovih mladih izletnika nisu se mogli vratiti na svoje ognjište. Zaista, njih su na granici ščepali žandarmi Franca Josifa i oni još i danas trunu u tamnicama, ako ih milosrdna smrt nije oslobodila patnje.

Ostali su se zadržali u Srbiji i tu se borili za oslobođenje svoga naroda. Većina njih spava svoj poslednji san na nasmejanim ravnicama Mačve, na dunavskim ostrvima, pod jelama i bukvama Mačkovog kamena i Gučeva.

Da li će Vidovdan 1918. biti poslednji koji su Srbi slavili van svoje zemlje? Niko to ne može reći, ali je dopušteno nadati se. Kad se budu vratili kao pobedioci u svoju lepu zemlju Karađorđevića, Vidovdan će prestati da bude dan žalosti za Srbe. To će biti veliki dan sećanja i, u isto vreme, dan srpske kreposti, koja od 1389. nije napuštala ovaj narod u bedi i dozvolila mu da postane ova velika nacija, služeći za primer vernosti i samoodricanja celom svetu. Za ono što ostane od Austrougarske, Vidovdan će ostati dan žaljenja i kajanja. Svake godine on će podsećati ovu zemlju na kobne posledice jedne lupeške svirepe politike. To će biti njen dan žalosti, dok će biti dan nade za one koje je ona htela da isterbi.

 

Preveo sa nemačkog: Veljko Milićević

 

Izvor: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 96–97.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

300px-VidosavStevanovic334
Prethodni članak

Rođen je književnik Vidosav Stevanović

Naredni članak

Potpisana je „Tajna konvencijaˮ