АктуелностиДа се не заборави

Родолф Арчибалд Рајс: ПОСЛЕДЊИ РАТНИ ВИДОВДАН (1918)

Двадесет осмог јуна 1918. Срби су славили Видовдан. То је био последњи ратни Видовдан и последњи Видовдан пре готово потпуне обнове великог српског царства изгубљеног на пољу Косову. Био сам у пролазу у Солуну и одатле сам упутио један допис Лазанској Газети, под насловом Видовдан. Као што сам касније сазнао, поред свих мера предострожности које су предузели Аустро-Мађари да спрече да моји написи не продру у њихове земље, број Лазанске Газете са овим дописом стигао је до Будимпеште. Он је циркулисао у српским круговима у аутроугарској војсци и подигао је тамо морал и наду. Зато, а такође и због тога што ово писмо добро показује дух који нас је одушевљавао на фронту, преносим овде допис у целости.

Солун, 29. јуна 1918.

  1. јуна 1389, српске велможе су се окупиле на пољу Косову око снага свога цара, честитог Лазара. Под великим шатором намештена је дуга трпеза. Она се готово повија под изобиљем ђаконија и пехарима вина. Велможе су брижне. Мурат, турски султан, довео је велику војску и сутра ће бити одсудна битка. Ипак, сви настоје да се ободре песмом и вином. Усред ове „Тајне вечере”, Лазар устаје и, напијајући Милошу Обилићу, једном од најхрабријих српских ратника, каже му: „Сутра, Милоше Обилићу, ти ћеш ме издати! Пијем у здравље издајника!” Милош скаче на ноге, бесан од срџбе. Хоће да одговори. Али он се савлађује и само каже: „Видећемо сутра ко је вера, а ко ли невера!” И сутрадан он продире под шатор султана Мурата и распори га. Ипак, тога истог дана, српско царство се сурвава и подлеже броју својих непријатеља на пољу Косову, и његов владалац Лазар гине као јунак. „Видећемо” – дало је име овоме дану. „Дан кад ће се видети”, дан жалости био је прослављан касније сваке године од свих оних који говоре српски. То је био празник прослављан касније сваке године од свих оних који говоре српски. То је био празник сећања и, такође, празник наде за време дугих и свирепих година турског јарма. Косовски Видовдан остао је знак за окупљање српске раје и њених хајдука.

Косово је било освећено 1912, али нове несреће ојадиле су потомке Лазара и његових велможа. И данас велико поље Косово поново газе чизме непријатеља који, у свирепости, не уступају ни у чему Турцима, и још их, можда, надмашују.

Јуче смо прославили тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они – официри, војници и грађани – који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из српских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави шта значи српска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

И то је било све. Србин је сентименталац. Он није од оних који, кад се ућуте последњи акорди музике, не мисли више на оно што је славио. Целог дана Видовдан је био слављен у срцу сваког Србина и, кад би се два пријатеља срела, они би о њему говорили.

Срби немају да ишта крију пред својим швајцарским пријатељем, који је с њима од почетка рата. Један од мојих пријатеља, један од највише цењених и најомиљенијих професора у Београду (капетан Старчевић), прича ми своје успомене о последњем Видовдану пре светске конфлаграције. То је било 28. јуна 1914. Четири стотине младих матураната из Старе Србије и српских покрајина, аустроугрских с друге стране Дунава и Саве, договорили су се да се састану у Србији, да посете своје народно поље на Видовдан. Моме пријатељу је стављено у дужност да их води. У старој цркви Грачаници свештеници који су, такође, дошли са друге стране служили су литургију, а хор младића је одговарао. Никада овај величанствени споменик српске средњовековне културе није слушао тако топле молбе за јединство српске Отаџбине. У истом часу, надвојвода Франц Фердинанд и његова жена погинули су у Сарајеву од куршума једног младог фанатика, који је и сâм био жртва, као што ће то доказати историја, мрачних ровења Беча и Будимпеште.

Многи од ових младих излетника нису се могли вратити на своје огњиште. Заиста, њих су на граници шчепали жандарми Франца Јосифа и они још и данас труну у тамницама, ако их милосрдна смрт није ослободила патње.

Остали су се задржали у Србији и ту се борили за ослобођење свога народа. Већина њих спава свој последњи сан на насмејаним равницама Мачве, на дунавским острвима, под јелама и буквама Мачковог камена и Гучева.

Да ли ће Видовдан 1918. бити последњи који су Срби славили ван своје земље? Нико то не може рећи, али је допуштено надати се. Кад се буду вратили као победиоци у своју лепу земљу Карађорђевића, Видовдан ће престати да буде дан жалости за Србе. То ће бити велики дан сећања и, у исто време, дан српске крепости, која од 1389. није напуштала овај народ у беди и дозволила му да постане ова велика нација, служећи за пример верности и самоодрицања целом свету. За оно што остане од Аустроугарске, Видовдан ће остати дан жаљења и кајања. Сваке године он ће подсећати ову земљу на кобне последице једне лупешке свирепе политике. То ће бити њен дан жалости, док ће бити дан наде за оне које је она хтела да истерби.

 

Превео са немачког: Вељко Милићевић

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 96–97.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

300px-VidosavStevanovic334
Претходни чланак

Рођен је књижевник Видосав Стевановић

Наредни чланак

Потписана је „Тајна конвенцијаˮ