Mislim da običaji vezani za rođenje deteta, potom za pospešenje dečjeg prohodavanja i progovaranja, ukazuju kako je u ljudskoj arhaičnoj svesti dete bilo povratnik „sa onoga sveta”, otelovljenje „umrlog pretka”. Arhaična svest smatra da je ishodište, odnosno polazište deteta „onaj svet”. Napušteni prostor, koji je dete ostavilo odlaskom, pokušava još dugo po prelasku deteta u „naš svet” da nad njim povrati vlast. Porođajni demoni, htonični demoni „onoga sveta” napadaju i novorođeno dete i majku-porodilju, koja ima ulogu posrednika i provodnika između dva sveta, „onog” i „ovog”. Ponekad se htonične sile mogu prizvati i u pomoć. Odvođenje deteta koje ne progovara u vodenicu, kako bi došlo u kontakt sa čeketalom, zapravo je dovođenje deteta u izrazito htonični prostor. Vodenica jeste mesto u kome su, bar u određena doba dana, vlasna bića „sa onoga sveta”.

Prvih 40 dana po rođenju deteta

(analogno 40 dana posle smrti)

Neposredno nakon porođaja porodilju i dete narod smatra „nečistim” i opasnim po okolinu. Novorođenče je u „dosluhu” sa „nečistim”, htonskim silama, te zato mora da se ritualno očisti od svega što ga povezuje sa sredinom iz koje pristiže. Magijsko očišćenje vrši se nizom obreda koji počinju odmah po rođenju i traju sve do 40. dana.[1]

Proces obrednoga čišćenja započinje namah po rođenju činom prvog (obrednog) kupanja. Nastavlja se odlaskom u crkvu po zlamenje, po vodicu ili po molitvu. Po zlamenje, odnosno po molitvu, obično ide otac deteta. U desnu ruku uzima zemljanu testiju ili kakvu bocu, napuni je, po mogućnosti, izvorskom vodom (ako pak nje nema u blizini ‒ zahvata se voda sa najmanje tri različita bunara), a u grlić posude stavlja struk bosiljka. U crkvi sveštenik očita molitvu, blagoslovi vodu, a detetu dodeli privremeno ime (dok se ne obavi krštenje). To je tzv. ime na znamenju (ili zlamenju), odnosno, ime na vodici.

Tokom 40 dana porodilja svaki dan pije pokoji gutljaj ove vode. Kazuje se kako to valja činiti da bi mleko u sisama nadošlo. Od molitvene, osvećene i blagoslovene vode stavlja se svakodnevno, tokom 40 dana, pomalo u vodu u kojoj se dete kupa. To se čini kako bi se sprečili uticaji zlih magija. Kada prođe 40 dana, sud sa molitvenom vodom valja baciti niz reku ili ga okačiti o kakvo rodno drvo, što je nesumnjivo magijski postupak za osiguranje napretka deteta. Molitvena kao i bogojavljenska, kao i bilo koja osvećena voda, ne kvare se zbog prisustva bosiljka, odnosno etarskih ulja.[2]

Za razumevanje suštine obrednih postupaka tokom 40 dana po rođenju deteta, od suštinske važnosti je verovanje da onaj ko donosi vodu iz crkve ne sme nikako tokom nošenja posudu da spusti na zemlju. Veruje se da u tom slučaju zemlja može da uzme dete pre vremena.[3]

Prepoznavanje znamenja na novorođenčetu

U Indeksu B. Krestića (K 6, 2) nabrajaju se varijante u kojima se pominju različita znamenja, odnosno razni prepoznatljivi znaci na novorođenčetu. Novorođenče može na telu da ima znak meseca, zvezde, krsta, sablje, zatim pramen vučje dlake itd. […] Pažnju je narodna pesma obratila i kosi i rukama deteta. Posebno je mnogo pesama ispevano o detetu zlatne kose i zlatnih ruku […].

Prvo kupanje

Prvo, obredno kupanje novorođenčeta obavlja se neposredno pošto je detetu odsečena i obrađena pupčana vrpca. Prvo kupanje ne valja (verovatnije je ‒ „ne sme”) da se obavi bez molitvene vodice, odnosno blagoslovene, osvećene vodice. U nekojim krajevima postoje i izvesni dodatni postupci, odnosno radnje koje se moraju obaviti. U okolini Boljevca, na primer, u vodu za kupanje, pored vodice, stavljaju se i srebrna para, trava treseča, malo soli, malo pepela i vina. Postupci se objašnjavaju tako što se veli da se srebrna para stavlja kako bi dete bilo čisto kao srebro, so i pepeo se meću kako se dete ne bi ojelo, a vino kako bi bilo zdravo, jako i rumeno. Nema objašnjenja za travu treseču.

Očigledno je i da su objašnjenja povodom srebrne pare, soli, vina rezultat desakralizacije obreda u narodnoj svesti, pa se teži tzv. narodnim tumačenjima. Biće verovatnije da se srebrna para stavlja u vodu iz istih razloga iz kojih se stavljala i mrtvacu u usta, u ruku ili pored njega u raku (kako bi mogao da plati prevoz na putu za „onaj” svet). Pepeo svakako predstavlja vezu sa kućom, sa ognjištem, a vino dolazi kao zamena krvi. Budući da se putnik-namernik dočekuje hlebom i solju, verovatno je u pitanju jednaka simbolika.

U nekim krajevima prvo kupanje je nejednako za decu različitoga pola. U Hercegovini, na primer, muško dete se kupa u vinu, kako bi bilo snažno (treba se podsetiti Sigfridovog kupanja u krvi ubijene aždaje), a žensko u hladnoj vodi da ne bude užežene, vrele krvi (mislim da je ovo već loš uticaj hrišćanstva i licemernog morala).[4]

Žarko Trebješanin smatra:

„Prvo kupanje je ne samo obred čišćenja već i obred inicijacije kojim se novorođenče uvodi u krug porodice. Zato se ono obavljalo upravo na ognjištu (’na pepel’) da se ’dete vrže za dom, da ne skita k’d porasne’.”

Nenad Ljubinković

IZVOR: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci [Kolo 106, knj. 713], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 109‒113.

[1] Žarko Trebješanin, Predstava o detetu u srpskoj kulturi, Beograd: SKZ, 1991, 117.

[2] Isto.

[3] V. Jovan Miodragović, Narodna pedagogija u Srba, ili kako narod srpski podiže porod svoj, Beograd: Zadužbina Ilije M. Kolarca, 1914, 72.

[4] Vuk Vrčević, „Narodno sujeverje”, Srbadija 3‒4, Beč, 1876, 47; Ž. Trebješanin, Predstava o detetu…, 119.