Мислим да обичаји везани за рођење детета, потом за поспешење дечјег проходавања и проговарања, указују како је у људској архаичној свести дете било повратник „са онога света”, отеловљење „умрлог претка”. Архаична свест сматра да је исходиште, односно полазиште детета „онај свет”. Напуштени простор, који је дете оставило одласком, покушава још дуго по преласку детета у „наш свет” да над њим поврати власт. Порођајни демони, хтонични демони „онога света” нападају и новорођено дете и мајку-породиљу, која има улогу посредника и проводника између два света, „оног” и „овог”. Понекад се хтоничне силе могу призвати и у помоћ. Одвођење детета које не проговара у воденицу, како би дошло у контакт са чекеталом, заправо је довођење детета у изразито хтонични простор. Воденица јесте место у коме су, бар у одређена доба дана, власна бића „са онога света”.

Првих 40 дана по рођењу детета

(аналогно 40 дана после смрти)

Непосредно након порођаја породиљу и дете народ сматра „нечистим” и опасним по околину. Новорођенче је у „дослуху” са „нечистим”, хтонским силама, те зато мора да се ритуално очисти од свега што га повезује са средином из које пристиже. Магијско очишћење врши се низом обреда који почињу одмах по рођењу и трају све до 40. дана.[1]

Процес обреднога чишћења започиње намах по рођењу чином првог (обредног) купања. Наставља се одласком у цркву по зламење, по водицу или по молитву. По зламење, односно по молитву, обично иде отац детета. У десну руку узима земљану тестију или какву боцу, напуни је, по могућности, изворском водом (ако пак ње нема у близини ‒ захвата се вода са најмање три различита бунара), а у грлић посуде ставља струк босиљка. У цркви свештеник очита молитву, благослови воду, а детету додели привремено име (док се не обави крштење). То је тзв. име на знамењу (или зламењу), односно, име на водици.

Током 40 дана породиља сваки дан пије покоји гутљај ове воде. Казује се како то ваља чинити да би млеко у сисама надошло. Од молитвене, освећене и благословене воде ставља се свакодневно, током 40 дана, помало у воду у којој се дете купа. То се чини како би се спречили утицаји злих магија. Када прође 40 дана, суд са молитвеном водом ваља бацити низ реку или га окачити о какво родно дрво, што је несумњиво магијски поступак за осигурање напретка детета. Молитвена као и богојављенска, као и било која освећена вода, не кваре се због присуства босиљка, односно етарских уља.[2]

За разумевање суштине обредних поступака током 40 дана по рођењу детета, од суштинске важности је веровање да онај ко доноси воду из цркве не сме никако током ношења посуду да спусти на земљу. Верује се да у том случају земља може да узме дете пре времена.[3]

Препознавање знамења на новорођенчету

У Индексу Б. Крестића (К 6, 2) набрајају се варијанте у којима се помињу различита знамења, односно разни препознатљиви знаци на новорођенчету. Новорођенче може на телу да има знак месеца, звезде, крста, сабље, затим прамен вучје длаке итд. […] Пажњу је народна песма обратила и коси и рукама детета. Посебно је много песама испевано о детету златне косе и златних руку […].

Прво купање

Прво, обредно купање новорођенчета обавља се непосредно пошто је детету одсечена и обрађена пупчана врпца. Прво купање не ваља (вероватније је ‒ „не сме”) да се обави без молитвене водице, односно благословене, освећене водице. У некојим крајевима постоје и извесни додатни поступци, односно радње које се морају обавити. У околини Бољевца, на пример, у воду за купање, поред водице, стављају се и сребрна пара, трава тресеча, мало соли, мало пепела и вина. Поступци се објашњавају тако што се вели да се сребрна пара ставља како би дете било чисто као сребро, со и пепео се мећу како се дете не би ојело, а вино како би било здраво, јако и румено. Нема објашњења за траву тресечу.

Очигледно је и да су објашњења поводом сребрне паре, соли, вина резултат десакрализације обреда у народној свести, па се тежи тзв. народним тумачењима. Биће вероватније да се сребрна пара ставља у воду из истих разлога из којих се стављала и мртвацу у уста, у руку или поред њега у раку (како би могао да плати превоз на путу за „онај” свет). Пепео свакако представља везу са кућом, са огњиштем, а вино долази као замена крви. Будући да се путник-намерник дочекује хлебом и сољу, вероватно је у питању једнака симболика.

У неким крајевима прво купање је неједнако за децу различитога пола. У Херцеговини, на пример, мушко дете се купа у вину, како би било снажно (треба се подсетити Сигфридовог купања у крви убијене аждаје), а женско у хладној води да не буде ужежене, вреле крви (мислим да је ово већ лош утицај хришћанства и лицемерног морала).[4]

Жарко Требјешанин сматра:

„Прво купање је не само обред чишћења већ и обред иницијације којим се новорођенче уводи у круг породице. Зато се оно обављало управо на огњишту (’на пепел’) да се ’дете врже за дом, да не скита к’д порасне’.”

Ненад Љубинковић

ИЗВОР: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци [Коло 106, књ. 713], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 109‒113.

[1] Жарко Требјешанин, Представа о детету у српској култури, Београд: СКЗ, 1991, 117.

[2] Исто.

[3] В. Јован Миодраговић, Народна педагогија у Срба, или како народ српски подиже пород свој, Београд: Задужбина Илије М. Коларца, 1914, 72.

[4] Вук Врчевић, „Народно сујеверје”, Србадија 3‒4, Беч, 1876, 47; Ж. Требјешанин, Представа о детету…, 119.