АктуелностиЉудиНа данашњи дан

Рођен је трговац и задужбинар Никола Спасић

На данашњи дан, 2. новембра 1838. године у Београду је рођен трговац и један од највећих српских задужбинара Никола Спасић.

Његов деда и отац су потицали из јужне Србије, која у то време није била у саставу Кнежевине, и мада је он никада није посетио, био је јако везан за те крајеве. Са четири године је остао без мајке, те се његов отац поново оженио, па је Никола имао браћу и сестре из тог другог очевог брака.

Уписао је Лицеј, али је због лоше економске породичне ситуације морао да га напусти. Прво је почео да учи абаџијски занат код оца, али је убрзо прешао код стрица, па у кожарску радњу Радована Барловца.

Након петнаест година Никола је отворио сопствену кожарску радњу у Васиној улици, коју је затим преселио у Кнез Михаилову. Прича се да је први и једини пут у животу позајмио паре приликом отварања те радње, и то од брата своје прве жене, кога је касније, када је овај остао без ичега, помагао до краја живота.

У то време кожарски послови су ишли веома добро, а опанке је носило и српско и турско становништво. Правио их је заједно са женом, а цена је била једнака за све, без ценкања, са једним грошем зараде по пару, као и код рифова платна и прерађене коже. Сам је куповао платно од сељанки које су га израђивале, идући колима са коњском запрегом по селима. Није се упуштао у веће трговачке подухвате са иностранством, нити у несигурне акционарске делатности, већ је новац углавном држао у банкама на штедњи.

У Првом српско-турском рату је учествовао као редов коњаник, а за време Другог је направио и лиферовао војсци 25.000 пари опанака, што је био први и једини пут да је радио са државом.

Живео је скромно, ретко је одлазио у кафане и највише је волео да буде у својој кући. Женио се три пута. Прва жена Лепосава, умрла је након шест година брака. Са другом женом Станком-Цајом био је тридесет година у браку када је и она умрла, а онда се четири године након тога оженио и трећи пут Анастасијом-Наком. Нажалост, није имао деце.

Пословима је престао да се бави 1899. године, па је још за живота издвајао велике суме новца за помоћ српском народу. Саградио је Ђачко склониште 1908. године у дворишту Палилулске основне школе у Београду, у просторијама Управе монопола 1912. године је отворио болницу за педесет рањеника и сам ју је опремао, док је припремање хране надзирала његова жена Нака, која је била и главна болничарка, а по завршетку рата сав намештај и лекарски материјал је поклонио српском Црвеном крсту.

За ове заслуге је одбио да буде одликован, али је зато Крстом милосрђа због свог рада награђена Нака. Помагао је и Србе ван Србије, слао је новац, књиге, путире, крстове, одежде и многе друге ствари, а послао је кришом у запрежним колима и прво црквено звоно које је из слободне Србије отишло на југ. Последње деценије XIX века је откупио део српског дуга иностранству, што се може сматрати једном од првих донација за развој Србије.

Својим тестаментом из 1912. године Никола Спасић је завештао своју непокретну и покретну имовину српском народу ради оснивања задужбине под својим именом за остваривање општих привредних циљева, и наложио, између осталог, да се купи звоно за Храм Светог Саве када буде готов, да се подигну болнице у Београду, и у унутрашњости земље школе и друго, а сматра се да је  вредност његове имовине била као и вредност Нобеловог фонда.

Никола Спасић је био члан Управног одбора Народне банке, Прометне банке, председник Осигуравајућег друштва Србије, посланик за град Београд, као и председник друштва Краљ Стефан.

Одликован је Таковским крстом IV степена и орденом Светог Саве III степена. Године 1915. је напустио отаџбину и преко Ниша и Солуна стигао до Атине, одакле је по избијању револуције у Грчкој отишао на Крф, где је три дана по доласку и преминуо, 28. новембра 1916. године. Ту је првобитно и сахрањен, али је 1923. године пренет у Београд и свечано сахрањен на Топчидерском гробљу, у Храму Светог Великомученика Трифуна, који је још раније подигао као своју задужбину.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1850. године рођена је пијанисткиња и композиторка Славка Атанасијевић;
1891. године рођен је филолог и академик Милан Будимир;
1910. године рођен је књижевник и преводилац Богдан Чиплић;
1915. године, од последица рањавања које се догодило два дана раније, умро је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић;
1923. године умро је српски сликар Стеван Алексић;
1928. године рођен је фудбалски голман Владимир Беара;
1931. године рођен је физичар и академик Звонко Марић;
1947. године рођен је новинар Рајко Ђурђевић;
1949. године умро је композитор и етномузиколог, професор и  први ректор Музичке академије у Београду, Коста Манојловић;
1950. године рођен је шахиста Љубомир Љубојевић;
1962. године умро је писац и ботаничар Стеван Јаковљевић;
2015. године умро је сценарист и редитељ Петар Лаловић.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

pexels-photo-110820
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Актуелбости, да се не заборави, занимљивости
Наредни чланак

УМРЛА ЈЕ И НИЈЕ ДАЛА ДА МЕ БУДЕ