На данашњи дан, 1. јула 1854. године у Чачку је рођен професор, књижевник, библиотекар, посланик и сенатор Добросав Ружић. Основну школу учио је у родном граду и Ваљеву, а гимназију је похађао у Београду, Сремским Карловцима и Новом Саду, где је дошао у додир са Светозаром Марковићем и социјалистичким идејама. У то време је писао сатиричне текстове у „Враголану“, објавио песму „Магарци смо ми“ и потом након учествовања у ђачким демонстрацијама био избачен из школе. Напустио је Нови Сад и, после годину дана самосталног учења из књига о природним наукама, наставио школовање у Цириху. Тамо је боравио о свом трошку и упознао се са ондашњом бројном српском колонијом, коју су између осталих чинили и Драга Љочић, Мита Ракић, Пера Тодоровић и Лазар Пачу. Студије је наставио у Минхену, али се због избијања Српско-турског рата 1876. године вратио у отаџбину. Рат је провео у Војном санитету моравско-тимочке војске, док је због болести био спречен да служи у Другом српско-турском рату. По опоравку, наставио је студије у Немачкој и докторирао у Лајпцигу, после чега се вратио у Србију и постао професор природних наука у Ужичкој гимназији. Све то време наставио је да пише и објављује сатиричне дописе и научне чланке. Предавао је једно време и у Крагујевцу и био директор гимназије у Зајечару, да би затим као радикал због учешћа у Чебинчевој афери 1894. године и након Ивањданског атентата 1898. године, био осуђен на две године затвора. Са робије је пуштен 1900. године и по одлуци Министарства просвете и црквених дела постављен да ради као библиотекар у Народној библиотеци у Београду, и мада је у престоници и живео изабрали су га из ужичког округа, те је као најмлађи сенатор обављао и секретарску дужност. После Мајског преврата постао је прво дворски библиотекар, па министар просвете, и онда државни саветник. Био је и председник Српске књижевне задруге, председник одбора за изградњу Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, као и у Уметничком одбору Народног позоришта. Током Првог светског рата у Крушевцу је пронашао Мирослављево јеванђеље, за које се мислило да је нестало у Мајском преврату, и предао га регенту Александру Карађорђевићу. Није се повукао са владом и војском преко Албаније, већ је остао у Крушевцу, где су га окупатори више пута хапсили и на крају спровели у логор Нежидер, одакле је због болести пуштен после годину и по дана, крајем јуна 1918. године. Вратио се у Крушевац, где је тешко болестан и сломљен вестима о погибији ћерке и унука, као и многих пријатеља, преминуо 13. октобра исте године. Првобитно је сахрањен на крушевачком гробљу, да би касније био пренет на Ново гробље у Београду, где и данас почива у породичној гробници.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1835. године у Пешти је штампан први број Сербског народног листа;
1838. године основан је Лицеј у Крагујевцу;
1883. године основано је Српско археолошко друштво;
1937. године рођен је писац и академик Милован Данојлић;
1955. године рођен је фудбалер Владимир Петровић Пижон, четврта „Звездина звезда“;
1966. године одржан је Брионски пленум ЦК СКЈ;
2008. године умро је Дејан Медаковић, историчар уметности, академик и председник САНУ.