На данашњи дан, 17. априла 1814. године у селу Угрини, на падинама северног Велебита рођен је лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије, Јосиф Панчић. Основну школу је похађао у Госпићу, гимназију у Ријеци, па вишу школу у Загребу, одакле је отишао на студије медицине у Пешти, где је и дипломирао 1842. године. Провео је потом две године у Банату, где се упознао са тамошњом флором, обишао Делиблатску пешчару, пео се на Карпате и у рудницима видео многе интересантне стене и минерале. Обишао је затим Лику и приморје, па се упутио у Беч, где је провео годину дана и упознао Вука Караџића, на чији предлог је 1846. године дошао у Србију. Прво је постао лекар у фабрици стакла у Јагодини, па контрактуални лекар и физикус, а наредне године је добио премештај у Крагујевац. Године 1850. примљен је за члана Друштва српске словесности, а неколико година касније постављен је за професора Лицеја у Београду, као и будуће Велике школе. Од тада је Панчић неуморно радио на проучавању флоре Србије и бавио се истраживањима фауне као и минералогијом, те се сматра зачетником читавог низа биолошких дисциплина  и природних наука уопште. Објавио је значајне прилоге о флори Бугарске и Црне Горе, и многе друге радове из области флористике и фаунистике, попут Птица Србије и Риба Србије, али му је ипак најважније дело Флора Кнежевине Србије са додатком. Описао је око осамдесет врста биљака, нових за науку, међу којима најзначајније место заузимају оморика, по њему названа „Панчићева оморика“ са Таре, као и две ендемо-реликтне врсте четинара „Ramonda serbica“ и „Ramonda nathaliae“, којима се прославио и у свету. Панчић је и оснивач прве Ботаничке баште у Београду, која се налазила на Дорћолу близу Дунава, и чији је скоро читав фонд био уништен после две катастрофалне поплаве, после чега се он интензивно трудио да добије нову локацију за Ботаничку башту, што се, нажалост, десило тек годину дана после његове смрти, када је краљ Милан доделио у ту сврху имање свога деде Јеврема Обреновића. Панчић је био шест пута ректор Велике школе, председник Српског ученог друштва и први председник Српске краљевске академије, као и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу и Мађарске академије наука. Биран је за народног посланика, за члана и председника Главног просветног савета Министарства просвете и црквених послова, и државног саветника Краљевине Србије, а за своје заслуге одликован је Таковским крстом и Орденом Светог Саве. Овај велики научник преминуо је марта 1888. године у Београду, а по сопственој жељи његови посмртни остаци, и остаци његове жене Милеве, пренети су 1951. године у сандуку од оморике и сахрањени у маузолеју на врху Копаоника, од тада названом Панчићев врх. Нажалост, овом маузолеју који је био оштећен током НАТО бомбардовања и који је окружен жицом, скоро је немогуће прићи због стратешког војног значаја.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1919. године умро је књижевник Светозар Ћоровић;
1932. године умро је професор, књижевник и драматург Риста Одавић;
1937. године рођен је историчар, професор и академик Андреј Митровић;
1941. године Краљевина Југославија је потписала капитулацију у Другом светском рату.