АктуелностиЉудиНа данашњи дан

Рођен је књижевник Оскар Давичо

На данашњи дан, 18. јануара 1909. године у Шапцу је рођен песник надреалиста и књижевник Оскар Давичо.

Основну школу је завршио у родном граду, после чега је похађао Шабачку гимназију, и више разреде у Првој мушкој гимназији у Београду.

Још као ученик је почео да објављује приче, а са Ђорђем Јовановићем је издао часопис Окно, чији је један број дошао до професора у гимназији, због чега је Давичо избачен из школе, па је последње разреде завршио приватно и 1926. године отишао у Париз на студије романистике на Сорбони.

Ипак, због недостатка новца, бављења разним другим пословима, као и посећивања митинга Комунистичке партије Француске, за две године боравка у Паризу није полагао испите и давао године, па се 1928. вратио у Београд и уписао француски језик и књижевност на Филозофском факултету, који је експресно за годину и по дана завршио.

У то време је са Ђорђем Јовановићем и Ђорђем Крстићем покренуо и часопис Трагови, радио на окупљању београдске групе надреалиста и учествовао у стварању алманаха Немогуће.

По дипломирању, 1930. године је постављен за професора француског језика и југословенске књижевности у Шибенику, одакле је због присних односа са ученицима отпуштен после три месеца. Вратио се тада у Београд и био један од издавача надреалистичке ревије Надреализам данас и овде, као и хонорарни наставник у гимназији из које је пет година раније искључен.

Наредне године је добио професорско место у Бихаћу, где је поред тог посла постао и секретар Месног комитета КПЈ, због чега је 1932. године био ухапшен и осуђен на казну од пет година затвора, коју је одслужио у Лепоглави и Сремској Митровици.

По изласку из затвора је живео у Београду и био један од уредника часописа Наша стварност, али је већ наредне 1938. године поново ухапшен, те је после тога отишао на Копаоник, па у Загреб, где је сарађивао са Крлежом, а одатле по партијском задатку у Сплит 1941. године, у ком је по нечијој дојави био у августу ухапшен.

Сналажљивошћу и игром случаја је завршио у италијанском логору за Јевреје на Корчули, уместо у затвору за комунисте, јер је неко његово име написано ћирилицом преписао као Остап Дабуро, те га агенти који су тражили Давича нису нашли ни на једном списку.

Са Корчуле је пребачен у Ломбардију, одакле је успео да побегне 1943. године и онда се некако преко Далмације докопа партизана и Прве пролетерске бригаде, са којом је прошао Босну, Црну Гору и поново стигао у Србију.

Након ослобођења, био је члан Савета федерације, први секретар Удружења књижевника Србије, радио је у новооснованом ТАНЈУГ-у, затим у Борби, па у Гласу, ишао је у Нирнберг на суђење неким од ратних злочинаца, боравио је у Трсту и био у Грчкој међу Маркосовим партизанама, о чему је 1947. године објавио и путопис, после чега је напустио новинарство и потпуно се посветио књижевном стваралаштву.

Сарађивао је са многим часописима и неке од њих, као што су Нове мисли, Дела и Даље уређивао. Као песник, Давичо је између два рата припадао групи левичарских песника надреалиста, чија поезија поред моралног ангажовања, открива нова поља осећајности и сазнања.

Као прозни писац се развио у току и после рата и заузео место једног од најзначајнијих авангардних писаца у савременој књижевности. Песме су му широког спектра и мотива, од револуционарних и патриотских до љубавних и мисаоних, а посебно се огледао у експериментима језичких структура, те је његово стваралаштво значајано и у поетско-лингвистичком погледу.

Као жустар полемичар и памфлетист, био је један од кључних актера у сукобу између модерниста и традиционалиста у нашој послератној књижевности.

Добио је велики број награда и признања, међу којима су Октобарска награда града Београда, Змајева награда, НИН-ова награда, Седмојулска награда, Шантићева награда, Његошева награда, Награда Бранко Миљковић, Дисова награда, Награда АВНОЈ-а, Орден заслуга за народ са златним венцем и друге.

Оскар Давичо је умро 30. септембра 1989. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1830. године умро је књижевник и професор Георгије Магарашевић;
1939. године од повреда је преминуо лекар Драгиша Мишовић;
1941. године рођен је књижевник и професор Новица Петковић;
1994. године рођен је књижевник и књижевни критичар Чедомир Мирковић;
1961. године рођен је рукометаш и тренер Веселин Вујовић;
2008. године умрла је оснивач и диригент хора Колибри Милица Манојловић.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

Vladika_sava
Претходни чланак

ВЛАДИКА САВА (1750‒1781)

Наредни чланак

НЕЗГОДЕ КНЕЗА МИЛОША СА ФРАНЦУСКИМ ДОКТОРОМ