Na današnji dan, 18. marta 1780. godine (mada se negde navode i 1782. i 1783. godina) u Gornjoj Dobrinji kod Požege, rođen je sin Višnje Urošević i Teodora Mihailovića, Miloš Teodorović, budući srpski knez Miloš Obrenović. Rano je ostao bez oca, te je sa majkom i dvojicom braće živeo u velikom siromaštvu. Krajem veka postao je šegrt kod trgovca stokom, te je narednih godina u tom svojstvu proputovao veliki deo Balkana i stigao do Venecije. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka Miloš se priključio svom bratu po majci, Milanu Obrenoviću, jednom od vođa ustanka i sa njim učestvovao u mnogim bitkama, a pretpostavka je da je zbog njega i promenio prezime, uzevši Obrenović, po prvom mužu svoje majke i Milanovom ocu, Obrenu Martinoviću. Tokom borbi za Užice 1807. godine Miloš je bio teško ranjen u grudi, ali je posle tri meseca lečenja uspeo da se oporavi i nastavi borbu, a za iskazanu hrabrost Karađorđe mu je poverio na upravu Užičku nahiju. Kada je 1813. godine ustanak ugušen, Miloš je bio jedan od retkih viđenijih ustanika koji je ostao u zemlji. Nakon mnogih zverstava koje su Turci tada počinili, ipak su neke od narodnih prvaka ostavili na vlasti, imajući na umu da tako ostvare lakšu kontrolu nad narodom. Tako ga je Sulejman-paša Skopljak postavio za obor-kneza Rudničke, Kragujevačke i Požeške nahije. Međutim, ubrzo po smirivanju situacije, Sulejman-paša je nastavio sa terorom, što je dovelo do Hadži-Prodanove bune 1814.godine, kojoj Miloš nije želeo da pruži podršku, posle čega se turski zulum samo povećao. No, kada je početkom 1815. godine u nizu viđenijih ljudi ubijen i Stanoje Glavaš, postalo je jasno da je vreme za ponovni ustanak, koji je podignut u Takovu, na Cveti iste godine. Za vođu je izabran Miloš Obrenović, i već u prvom sukobu sa Turcima ustanici su izvojevali pobedu na Paležu, posle čega je usledilo zauzimanje Valjeva, pa pobede na Ljubiću kod Čačka i Dublju, te zauzimanje drugih mesta, čime je turska vlast u Srbiji ozbiljno bila uzdrmana. Iako se Miloš pokazao kao izuzetno sposoban u organizovanju  i vođenju ustanka, glavno polje njegovog delovanja ipak je bilo političko, odnosno diplomatsko. Svestan da samo oružjem neće uspeti u svojim namerama, on je iskoristio nepovoljnu međunarodnu situaciju u kojoj se Turska našla i sklopio sporazum sa Marašli Ali-pašom, čime je već posle nekoliko meseci bio završen oružani deo ustanka, a Srbi su od Porte dobili izvesne povlastice, što je u suštini značilo da je paša imao vlast nad Turcima i njihovim posadama po gradovima, dok je Miloš dobio vlast nad stanovništvom i knezovima, koji su ubirali narodni porez i davali ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivala Porti. Posle toga Miloš je nastavio svoje političko delovanje i sve jače oslanjanje na Rusiju, kao i obračunavanje sa svojim protivnicima, koje se najčešće završavalo njihovom smrću, te je tako nakon ubistva Karađorđa 1817. godine, s jeseni iste, Mitrovska skupština starešina proglasila Miloša za naslednog kneza Srbije. Zbog svega toga u zemlji je vladalo nezadovoljstvo njegovom apsolutističkom vladavinom, no on je gušenje pobuna protiv svoje vlasti i ubistva koja su mu se pripisivala pravdao namerom da se izbegne građanski rat i ponovna turska okupacija. Izdejstvovao je takođe i izdavanje nekoliko hatišerifa, od kojih je najznačajniji za Srbiju bio onaj iz 1830. godine, kojim joj je dato pravo na široku unutrašnju autonomiju, u čijoj je dopuni Milošu priznato i pravo kneževskog dostojanstva. Kako je Miloš nastavljao da vlada po svome, početkom 1835. godine došlo je do takozvane Miletine bune, kada je nekoliko narodnih starešina stiglo sa više hiljada ljudi do Kragujevca da bi prisilili kneza na donošenje ustava kojim bi se ograničila njegova vlast. Miloš je pristao na dogovor sa pobunjenicima, a izradu ustava poverio je Dimitriju Davidoviću, te je na Sretenje iste godine na kneževim livadama u Kragujevcu svečano donet jedan od najliberalnijih ustava u Evropi, koji je ubrzo potom  pod pritiskom Rusije, Turske i Austrije, knez Miloš suspendovao. Tri godine potom Porta je u vidu hatišerifa poslala Milošu na izvršenje tekst novog ustava, koji je pričitan na Kalemegdanu i prema kome je trebalo da zakonodavnu i izvršnu vlast deli sa Sovjetom. On se sa tim teško mirio, ustav je nazivao turskim, naglašavajući da su ga oni doneli i da im je time dato za pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja Srbije, te je čak napustio Srbiju tokom maja 1839. godine i pomišljao na vojnu bunu protiv savetnika, ali je na kraju ipak juna te godine odlučio da abdicira i ode iz zemlje, ostavljajući vlast svojim sinovima. Po odluci velikih sila, nakon boravka na svojim imanjima u Vlaškoj, određeno mu je da živi u Beču, gde je na jednom spratu kuće primio Vuka Karadžića da se tu useli sa porodicom. Sve to vreme je bio praćen, što od strane vlade iz Beograda, što od bečke tajne policije, ali je i pored toga neprestano radio protiv ustavobranitelja i kneza Aleksandra Karađorđevića. Na vlast u Srbiji vratio se posle Svetoandrejske skupštine 1858. godine i još jednom vladao na svoj način do 26. septembra 1860. godine kada je umro u svom dvoru na Topčideru. Knez Miloš sahranjen je u kripti Saborne crkve u Beogradu, i mada je bio autokrata, neobrazovan i nepismen, učinio je mnogo toga u ekonomskom razvoju i borbi za nezavisnost zemlje, zdravstvenoj i školskoj organizaciji, a u njegovo vreme osnovana je i prva moderna štamparija, počele su da se štampaju novine u Srbiji, i otvorena su kako prva naša diplomatska predstavništva u inostranstvu, tako i inostrana kod nas, te se zbog svega toga smatra za jednog od najvećih srpskih političara pretprošlog veka. Zanimljiv je i podatak da je imao osmoro dece u braku sa kneginjom Ljubicom i još barem toliko vanbračne, te su poznate i razne priče i anegdote u vezi sa tim delom kneževog života. Danas postoji više njegovih spomenika u našoj zemlji, a skoro svaki grad u Srbiji ima ulicu koja nosi njegovo ime.

Od važnih događaja vezanih za Srbiju na ovaj dan izdvajamo još:

1909. godine rođena je kompozitor, dirigent i akademik Ljubica Marić;
1910. godine rođen je kompozitor i dirigent Vojislav-Bubiša Simić;
1911. godine umro je vladika Nikolaj Velimirović;
1912. godine umrla je primabalerina Jelena Šantić.